субота, 02. август 2014.

Curriculum vitae


II






I

Od kada je napunio trideset godina, on sedi u fotelji ispred televizora, u gaćama, i pije vinjak i limunadu. S vremena na vreme kaže „Da aaaaa aaa mi je biti morski pas“, pa ućuti. Kada mu nestane cigara, kada ne može više da trpi glad, kada hoće da neko od ukućana oslobodi klozet, on počne jače, češće, glasnije da viče „Da aaaaa aaa mi je biti morski pas!“, stavljajući tako do znanja ocu i majci da mu nešto treba. Otac je u početku mislio da ovaj to radi da bi njemu namerno kidao živce, vikao je i galamio na njega, zahtevao da prestane da peva tu glupost, govorio: „Jebo te morski pas da te jebo, i tebe i onog ko mi tebe dade“, terao ga iz kuće, ali je na kraju prestao. Na svaki očev napad, na svaku njegovu konstataciju i kukanje, on bi odgovorio gromkim „Da aaaaa aaa mi je biti MORSKI PAS!“, tako da je otac prestao da mu upućuje komentare da je baraba, prestao je da preti policijom, da ga savetuje da izađe napolje, da nađe neki posao da radi, da ide u neku partiju, udruženje ili organizaciju pa njih da jebava a ne njega u čijem stanu živi i čiji hleb jede. Jedino bi, s vremena na vreme, više za sebe, izgovorio rečenicu koju je pratio dubok uzdah: „Eh, što nije komšijin.“

Majka je imala više razumevanja za trenutno stanje njenog sina. Trudila se da mu pomogne da ovu situaciju u kojoj se trenutno nalazi prođe što brže i bezbolnije. Udovoljavala je njegovim prohtevima, iako njih nije bilo mnogo. On nije jeo mnogo, prvi dan čak ništa nije ni okusio, samo je pio i pušio i zbog toga je pao na veš mašinu u kupatilu. Cigarete i vinjak su mu bili najbitniji. Kako nije izlazio iz kuće, ovim derivatima snabdevala ga je majka. To je teško podnosila i govorila je: „Eh, zar sam dočekala da sinu kupujem vinjak!“. Pokušala je majka da ga teši, govorila mu da će sve biti bolje, da će se sve promeniti, da će naći posao, da će naći novu devojku, da ne može biti ovako doveka, a on joj je odgovarao: „Da aaaaa aaa mi je biti morski pas!“. Otac je često uskakao u priču, govoreći da on treba da bude zadovoljan, bar ima krov nad glavom i ludog oca koji trpi njegove zajebancije, da može i gore od ovoga da bude i da će biti ako ne prestane da peva, pričao je da on treba da bude srećan jer bar nije kao komšija Gumeni, koji radi u autoperionici i koji je drogeraš. On se tada zamislio, uporedio svoj život sa životom komšije Gumenog, shvativši da komšija Gumeni ima posao i da je navučen na dop, a on nema posao i pije vinjak koji mu majka kupuje. Uvideo je da čak i taj komšija koji je predstavljao najvećeg klošara i budalu u komšiluku ima lepši i bolji život od njega – ima posao i zarađuje neku kintu kojom kupuje heroin, a on nema posao i nema ni za vinjak. Tad se kroz stan, hodnik, sprat, zgradu, a možda i ceo kraj, čulo: „DA AAAAA AAA M I JE BITI MORSKI PAS!!!“

Za vreme trajanja kućnog reda, od dva do pet, najviše i najglasnije je pevao. Stanari su se žalili, predsednik kućnog saveta je dolazio da opominje, ali kada je ispred njega izašao čovek koji nekoliko dana živi samo na cigarama i vinjaku, sa podočnjacima kakve samo vinjak ume da kreira i u gaćama koje nije promenio od kada je upao u fazu MORSKI PAS, kada mu se uneo u lice i iz sveg glasa zagrmeo: „DA AAAAA AAA MI JE BITI MORSKI PAS“, a zube takođe nije oprao isto toliko dugo koliko dugo nosi bele gaće, požutele kao njegovi zubi, predsednik kućnog saveta mogao da konstatuje da je mirovna misija u startu doživela fijasko, te se okrenuo i brže-bolje pobegao. Ostalim stanarima nije padalo na pamet da dolaze na vrata, imajući u vidu iskustvo predsednika kućnog saveta, gospodina Puzigaće, međutim, njihova aktivnost nije prestala – ona se preusmerila ka gospodinu Puzigaći, čiju su glavu hteli da skinu i da mu oduzmu funkciju jer nije uspeo da reši problem sa pevanjem, pa su ga smatrali najodgovornijim za ovakvu situaciju u zgradi. Kampanja za smenjivanje predsednika kućnog saveta bila je praćena pesmom: „Da aaaaaa aaa mi je biti morski pas!“

Pored problema koji su imali sa pevanjem preko dana, roditelji su imali problema i sa pevanjem u noćnim satima, jer su i tada često odzvanjali ovi stihovi. Još veći problem je taj što se fotelja u kojoj je on sedeo i pio vinjak i limunadu nalazila u dnevnoj sobi, koja je, u tom jednoiposobnom stanu bila i spavaća soba njegovih roditelja. Roditelji su pobegli kod njega u sobicu. U njoj su bile razbacane kese duvana koji nije mogao da se počisti s radnog stola, knjige, papiri, skripte, novine, stripovi su bili razbacani svuda po podu, na zidu je visio pocepani poster generacije Partizana iz 1997. godine i slika izrezana iz novina, neki čiča sa sekirom. Majci nije bio problem što spavaju na manjem krevetu u njegovoj sobici, ali ocu je to teško padalo.
„Umesto na mom velikom krevetu da spavam k'o čovek, ja se ovde skupljam u ovom sobičku kao govno.“ – govorio je zlovoljno otac.
„Bar da jebe nešto, pa da znam što sam mu ustupio moj veliki i udoban krevet. Badava se ovde krivim.“
Majka je ućutkivala oca, kriveći ga za ovakvu situaciju, kako u kući, tako i u državi,  otac je gledao poster generacije Partizana iz 1997. godine:
„Kako je moguće da je jedan ovakav kao što je Goran Obradović igrao u Partizanu a ovaj moj konj ni u selu nije mogao da igra?! Jebem te živote!“
Svađa je postajala sve žustrija, praćena iz dnevne sobe stihovima: „Da aaaaa aaa mi je biti morski pas!!!“

Situacija se nije menjala danima, pa su roditelji u pomoć pozvali prijatelje. Tri njegova najbolja druga su došla u stan, da pokušaju oni da urazume i trgnu prijatelja iz tog ludila u koje je upao. On je sedeo u fotelji, imao je pola flaše vinjaka i bokal limunade, skoro celu paklu Drine, iste one gaće i delovao je kao da mu je lepo. Oni su sedeli na krevetu preko puta njega i ćutali. On nije ćutao, pevao je: „Da aaaa aaa mi je biti morski pas“, ali ne glasno, više za sebe. Vreme je odmicalo, oni su ćutali, on je sve glasnije pevao. Na kraju je Stojadin ustao i rekao:
- „Ne mogu više da slušam budalu. Odoh.“
Otišli su svi, a njegov otac je prokomentarisao:
- „Pametni ljudi. Nisu oni budale kao ja pa da danima trpe ovo.“
Majka je odmahnula besno rukom, on je još glasnije zapevao a otac je došao na ideju:
-„Ženo, pakuj se, idemo kod tvoje majke! Neka gospodin sam sebi kupuje vinjak i cigare, neka sam sprema hranu, nek sam sebe jebe, ja odoh na selo da spavam k'o čovek!“
- „Ti da ideš na selo? Pa za četrdeset godina braka nisi spavao tri puta kod mojih.“
- „Sad mi se čini da bih lakše podneo onu tvoju rospiju od majke od rođenog sina.“
Ponovo je izbila svađa, ponovo se zgrada zaorila. Kad su završili sa redovnom porcijom svađe, rasprave, redovnom razmenom uvreda, roditelji su se spakovali i krenuli na selo. Majka je rekla da mu je ostavila nešto para na frižideru, u kojem ima jaja pa nek prži kad ogladni. On je zaurlao: „DA AAAAA AAA MI JE BITI MORSKI PAS!“, pokazujući na flašu vinjaka. Majka je otvorila novčanik i dala mu još para, konstatujući, krajnje poraženo:
 „Eh, šta sam dočekala, sinu da dajem pare za vinjak.“
„Ja kad bih ti tražio lovu za vinjak, dobio bi...“
„Dobio bi kurac!“ – preduhitri ga majka, gurajući ga napolje iz stana.
„Kurčinu, ne kurac!“ – besno je govorio otac.

Roditelji su stigli u selo i taman što su se raspakovali zazvonio je telefon. Javila se majka. Sa druge strane bio je on.
- „Gde je mast? Kako da ispržim jaja?“

Eksponat broj 33

"Elektro pionir"