-Treba to fizičko ukinuti pod hitno. Koji će moj deci fizičko, to je bre samo krupan korak k ladnoj raci.
-Raki, valjda?
-A isti kurac. Svakako si okončao karijeru, da li u raki ili u raci, svejedno ti je. Kakvo zdravo telo, kakve zajebancije. Moj profesor fizičkog, Đoka, krenuo da vozi biciklo do Budimpešte. Ni do mosta nije došao, iz grada nije izašao, naleti auto i pokupi ga. Izlomio ga kao slamku. Džaba njemu vožnja bajsa, džaba to što se premeće preko onih šipki i razboja ceo život, džaba što naskače na kozlić k'o manijak. Ceo život treniraš i dobiješ srčku na sred utakmice ili te udari auto dok voziš biciklo ka Budimpešti.
-Ili dobiješ bruh.
-To je sve zbog toga što teraju sportiste da se zdravo hrane i da pasu travu a onda kad treba da istrče maraton za trening ode čuka u ofsajd.
-I brane im da piju a kljukaju ih kojekakvim medikamentima i steroidima i drogama.
-Pa to. Kao da je radža veće zlo od ne znam ni ja kakvih hemijskih sranja iz laboratorija kojima kljukaju te profesionalce. Pivo i sport kao ne idu jedno uz drugo? Pazi kurca ti...
-Ko je još čuo da je neko umro jer se pijan bavio sportom? Niko!
-Niko vala. Jeste meni jedared došlo da umrem od muke kad sam veče pre utakmice ljuštio pivo i vinjak. Ali, brale, ja sam preživeo. Ništa mi ne bijade posle toga.
-Malo si se ispovraćao po terenu, ali živ si.
-I zdrav i živ. Bolje povraćati nego se predstaviti svetom Petru na sred prvog poluvremena.
-E, a da si igrao drugo poluvreme, možda bi, ne daj Bože, gekn'o?
-Možda bih, ali sva sreća pa u beton ligama treneri su veći profesionalci od ovih iz prvoligaških klubova. Nisu oni goniči robova da te bičem teraju da trčiš, k'o da si konj. Ovde, kad igraš k'o kurac, šef te izvede napolje, psuje ti par dana familiju kad god te vidi na treningu, ako ne dolaziš na trening zove te telefonom ili ti po drugima poručuje da ti jebe familiju, šutira te u dupe i tako to, ali bar se ne kocka sa tvojim zdravljem.
-A nekad ni to, nekad se od muke samo smeje. Vidi čovek da ima posla sa umobolnom glavom i neće da se nervira.
-Ima i toga. Kad sam pijan trč'o na treningu pa u trku udario u stativu, trener se samo smejao i ponavljao: "Kakav kreten!".
-Ja sad ne mogu da razumem u čemu je fora trčati, tući se, lomiti koske i trpeti bol slomljenih kostiju, skakati, jurcati, jebavati poražene i kidati živce kad te pobednici zajebavaju.
-Ajde što sam kidao živce, nego sam ja i pare morao da dajem zbog tog nerviranja kad izgubim.
-Ništa gore nego kad igraš fudbal u pare i na kraju izgubiš od nekih papaka.
-Nije to bilo u pitanju, ja sam pukao kintu jer sam gađao kamenom drugara iz zgrade koji me jebavao zbog poraza pa umesto njega razbijem ulazno staklo. Naravno da je u tom trenutku naišao predsednik kućnog saveta i naravno da je to staklo moralo da se plati.
-E, malera... Naravno, dobio si batine i kućni pritvor.
-Normalno, kako drugačije? E, da. I ta košarka. Svaka čast tim košarkašima na tim zlatnim medaljama i uspesima, ali ja sam mogao dobiti batine zbog košarke. Te kradi tablu sa stovarišta, pa kradi stub sa gradilišta, pa kradi mrežicu sa koša iz drugog kraja, pa onda kradi obruč iz cigamale...
-Opasnost vreba sa svih strana.
-Ako te ne prebije vlasnik stovarišta, sačekaće te čuvar gradilišta. Ako eskiviraš njih, naletećeš na ekipu iz drugog kraja. Ako se i tu izvučeš, odraće te Cigani ako snime da ih kradeš. Ako te ne snime oni, snimiće te neki ker iz hordi koje patroliraju kroz njihovo naselje.
-I onda prosto da se zapitaš može li u zdravom telu biti zdrav duh kada te neko od njih savata kako lopužariš.
-Ne bi tu bilo više zdravlja. Išao bih prebijenih udova do kraja života. Pod uslovom da preživim batine.
-A kad sve to preživiš i namontiraš koš, posle svog tog cimanja dođe komšinica kojoj smeta lopta i otfikari ga. Isto kao što je komšiluk razjebao onaj odbojkaški teren. A koliko smo samo letvi iz podruma počupali i pokrali, mogli smo brvnaru napraviti.
-Mogli smo kurac, jedva smo napravili stubove za koje bi zakačili onu mrežu napravljenu od rasparanih džakova za paprike.
-Sport nikom dobro nije doneo, tu nema polemike. Samo batine, podsticanje na kriminal i nerviranje.
-Ja ne znam da li sam se nekada više iznervirao nego onda kada nam je neki bilmez ukrao jedan golić. Zamisli smrada, samo jedan ukrade. Da je oba ukrao, ne bih se nervirao. U stvari, bih, ali ne u toj meri. Ali šta će mu samo jedan golić, poreklo mu jebem? I šta ja da radim sa drugim golićem, da igram viktorije? Dabogda mu te šipke od golića u slomljene ruke ugrađivali.
-Ma pusti... Tuga najgora. Sport je đavolja rabota.
-Nema tu zdravog tela a još manje zdravog duha i tačka. Nema tu leba.
-Jedino ako uspeš u sportu. Onda, bar za utehu, imaš keša, gomilu automobila, svi se lože na tebe, batrgaš samo sa prvoklasnim ribama, kače ti slike po zidovima...
-I - cap! Potrčiš u prazan prostor i strefi te kap. I džaba lova, automobili, devojke...
-Jeste, ali do tog - cap! ima da se naživiš kao neki sultan.
-Sumnjam ja u to.
-Ja bih, bogami, voleo da proverim lično. Da sam bar sedam dana neki Pipo Inzagi.
-Ma pametna su ova današnja deca. Pišu knjige, zanimaju se za politiku, od malih nogu se opredeljuju za partiju...
-Jašta. Dok smo se mi svađali ko će na fudbalu da bude Mijat, Piksi, Kantona, Romario, Bebeto, Kaniđa, Maradona, Roberto Bađo i Lotar Mateus, oni sanjaju o Obami, Madlen Olbrajt, Kondolizi Rajs, Ban Ki Munu... Zato će i uspeti u svom životu. Imaju uzorne idole, imaju ideje, imaju cilj i rade na tome još dok su u pelenama, od svoje sedme godine.
-Ako ništa drugo, bar će živeti duže i zdravije. Ne jurca to više za loptom u starkama sa rupama na đonovima, ne drlje tabane, ne kleče na zemlji po ceo dan i ne prljaju ruke dok igraju klikera, ne zavlače se pod auto kad igraju žmurke. Ne uče se prevarama, ne varaju na "par-nepar", ne nerviraju se zbog nepopunjenog albuma, ne udaraju šakama po betonu kad tapkaju sličice. Nema opasnosti od prljavštine i krpelja. Sediš u odelu, čitaš novine, surfuješ, gledaš vesti... To je prava stvar a ne jurcanje po prašine letnji dan do podne i posle popiješ vodu sa časme i eto je upala pluća.
-Kad pomenu tapkanje, je l' skupljaš sličice za ovo svetsko prvenstvo?
-Ma kakvi. Nemam ja živaca više za to. Kad bih opet izvukao dve iste u kesici, mislim da bi to bila kap koja bi prelila čašu.
-Stvarno su deca pametnija i naprednija od nas. Nema tu više onih perioda, kao detinjstvo, zajebancija, uživanje, adolescencija, đačko doba i te fore... Oni se sad rode, progovore pa pravac u poslaničku klupu. Nema gubljenja vremena.
-Nauče oni sve o politici, životu, vlasti, državi, sistemu, uređenju, kurcu-palcu, do petog-šestog razreda, dok još kenjaju na noši i dok nisu u stanju da obrišu bulju. Napredne generacije, a ne ološ i propalice koji vise po vazda na ulici i jebavaju prolaznike. A šta si ti u petom razredu radio, sem što si provalio drkanje i što si koristio svaku priliku da u'vatiš neku za dupe?
-Ništa. Jedino sam maštao o tome kako guzim komšinicu Danijelu.
-O tome je ceo kraj maštao. Šta je društvo ovo moglo od nas da očekuje? Od mene, koji sam naučio pre prvog razreda da koristim video rekorder i da pustim pornić i kojem je samo fudbal bio na pameti?
-Šta da očekuje, jedino da postaneš manijak.
-Ili fudbaler ili porno glumac, to su mi bile želje. A danas deca hoće da budu predsednici.
-To se zove ambicija, ključ uspeha.
-I previše ambicije. Mada, kažu da ta prevelika ambicija ne može da škodi. Jedino mogućnosti koje poseduju ambiciozni mogu da sjebe stvar. Kad neko ima previše ambicije a ni mrve potencija može samo na loše da izađe.
-Ma gde može? Šta će da im fali? Napraviće karijeru, crpeće budžet, upravljaće fondovima, rešavaće sudbonosna pitanja po mene i tebe, ići će na letovanje, zimovanje, jesenovanje, zvaće ih na prijeme, glasaće narod za njih... Šta je tu loše?
-Pa za njih je u svakom slučaju dobro, ali za ostale je žešće katastrofalno. To ti je kao kad neko voli da igra fudbal. Vidiš da voli, da se loži, da mu je to sve i svja u životu. A ne ume loptu da šutne, ne zna da hoda, da trči. Nema mrve inteligencije, da stojiš sam k'o duh ispred praznog protivničkog gola, on neće skapirati da treba da ti doda loptu. Džaba da ti njemu pričaš, uradi ovo ovako, čuvaj ovoga, dodaj, ne driblaj, ovog prati u stopu i tuci ga k'o vola, idi za njim i kad krene da piša... Ne vredi. On voli je umislio da je Zola, da je glavni, da je majstor, organizator igre i golgeter i igraće kako on hoće i na svoju ruku, sa ubeđenjem da je najbolji na svetu.
-Ima tu istine. Ne može takav skapirati da je ovan i da mu je svaki potez za polaganje fizičkog u avgustu, bez ikakve teorije da ga položi sve i da mu je nastavnik fizičkog rođeni otac. Taj u glavi ima predstavu da je vituoz na petoparcu, što bi rek'o Lokner.
-A, k'o za kurac, obično su takvi uvek imali loptu pa moraju da igraju. I to ne tigrovu polufudbaluku ili neku balončaru već tango, bre! Original! Ne možeš da mu uzmeš loptu a da mu ne daš da igra, odma' će da ode po ćaleta. To je kao neko pravilo, uvek je tako, najgori ima loptu i mora da igra. Sa takvim u ekipi ne možeš pobediti pa da jebe oca.
-I uvek kad je neki ključni fudbal, od najbitnijeg značaja za kraj ili za zgrade, kada se, recimo, igra sa onim džukelama iz crvenih, najvećim rivalima, desi se da takav neki peško ima loptu i da mora da igra na tom derbiju. I čemu onda da se nadaš, keve ti?
-Tu treba pametno odigrati onda, kulturno ga utrapiti protivniku.
-Pa nisu ni oni blesavi.
-Znam da nisu. Onda se uzdaš u sreću. Par-nepar i moliš Svevišnjeg da takav "kapacitet" ode kod protivnika. Jedino tada je pobeda zagarantovana.
0 коментара:
Постави коментар