Sada kunem svoju sudbu što nisam Vjerica

-Da vam kažem, mislim da bi vama lepše stajala kraća kosa.
-Stvarno?
-Da, da. Eto, kao i ovoj gospođi što stoji pored vas.
-Pa stajala bi.
-Duga kosa je za mlade. Mi smo stariji, mi moramo imati kraću kosu. Ovako kao ja. Samo što se ne vidi sad dobro, zbog ove kape.
-Skupo je  danas šišati se.
-Ju, ju, ju.... Skuuuupo!!! Ko danas ima para za šišanje? Nema se za to. Zato mene moj muž šiša. On šiša mene, ja šišam njega i pare ostaju u kući.
-Mene šiša komšinica.
-Ma kakva komšinica, gospođo draga. Nema ništa od komšiluka.
-Meni moja komšinica ne naplaćuje to što me ošiša ponekad. Dobre smo prijateljice.
-Ja i muž to sami.
-Pa to je baš lepo.
-Lepo i korisno i jeftino.
-Ja se zato sama farbam.
-I ja, i ja takođe. Uzmem onu četku, pređem preko cele glave i nema tu nekog posla. Isto kao kad farbaš tarabu. Sama se farbam, sama se šišam. Pa što i ja ne bih izgledala kao dama? Pa je l' tako?
-Tako je, tako je. Vidi se da vam je lepa frizura, prava gospođa.
-Samo mi se to ne vidi zbog ove kape. Ali sam stvarno zadovoljna. Moj muž mene šiša dobro kao što ja šišam i njega i svima lepo. On me ošiša, ofarbam kosu i mogu i ja da izgledam kao sa televizije.
-Ja se farbam bez četke.
-Kako bez četke, molim vas?!
-Tako, uzmem u šake onu farbu i natrapam po kosi.
-Gospođo! Pa to je veoma loše za vaše ruke.
-Jeste loše, ali ja odma' posle toga uzmem da perem veš na ruke pa sapun i prašak sve to speru.
-Aaaa, pa to je već druga stvar. Samo trebali bi ste da skratite kosu, kao ova gospođa pored vas što se smeje. Imate tu lepu, crvenkasu boju. Da skratite kosu i prava ste gospođa. Morate skratiti kosu, kad vam ja kažem.
-Evo, sutra ću, ne mogu sada.
-Pa nisam ja ni mislila sada da je skratite, već posle, kad budete mogli. Boja je stvarno lepa, samo da je malo crvenija, kao moja, to bi bio pun pogodak.
-Nisam prošli put imala dovoljno farbe a i nisam lepo namazala rukama pa je tako ispalo.
-Ova gospođa što stoji pored vas stvarno ima lepu frizuru i lepu boju kose.
-Jeste, jeste.
-Oho, stigli smo.
-Doviđenja, drago mi je što smo popričale.
-I meni je drago, boga mi. I uradite ono sa frizurom što sam vam rekla.
-Hoću, hoću...

Zadnja stanica, napokon. Krezava, žena, punija ili debela, kako god,  koja se šiša sa mužem uzajamno i ima predivnu frizuru koja se ne vidi od kape,  i niska žena kosa raspletenih, uvijenih, zamršenih i neopranih, boje neba, duge, šargarepe, vena i Dunava, rasčupana  kao u seoske pevaljke nakon  vašarskog orgijanja pod šatrom sa Veljom i Mrkonjićem, prekinuše razgovor i krenuše da se laktaju ka izlazu. Neki čiča  bahat kao Šutanovac ustade sa moje noge, skide zelenu salatu kojom me je okitio kad je ušao pa mi dade mogućnost da izađem iz ovog pokretnog pakla i da se nosim u tri pičke lepe materine. Očekivao sam da se do zadnje stanice pojavi u busu Palmina žirafa i da počne da brsti ovu zelenu salatu koju mi čiča okači o uvo. Samo da izađem napolje, da se odmorim od  blebetanja o frizurama, kao da se nisam dovoljno u životu  naslušao nebuloza Božidara Đelića.  Ali to tek kad penzioneri završe svoju trku po busu sa cegerima u rukama. Ne mogu napred, zakrčen prolaz, nazad nema teorije jer bi me pregazila Krkobabićeva armija koja se perfektno snalazi na ovom terenu.  Jebem ti ovakav život. Dok Dačića vozi šofer, kao da je Tadić, i dok  ladi jaja meni se moja čvare u ovoj konzervi, dok Čeda Jovanović sedi u skupštini ja se držim za šipku k'o majmun, strepeći da mi neko ekspertski ne izbunari 500 dinara iz zadnjeg džepa u stilu Dinkića.Kako bi  bilo lepo da se pošibaju naprednjaci i radikali u autobusu, bar da razgrnu ovu masu, da probiju liniju fronta i naprave otvor u liniji odbrane vrata pa da se probijem iz obruča kao partizani na Sutjesci. Kako god da pokušam da izmanervišem i da se dokopam izlaza, odbije mi tu ofanzivu ili ceger ili karirana švercerska torba. A ko za kurac,na vidiku ni jedno mlado žensko čeljade u čije bi se sise ili guzove zagledao. Jedino slučajno videh guzicu ove gospođe što joj muž pravi frizuru kako landara u nekoj izbledeloj adibos trenerci. Kao kec na jedanaest. Dosta mi je više ovakvog života. Bio bih srećan kad bih mogao da budem bar Vjerica Radeta, ako već ne mogu da budem kao Milan St. Protić ili Baki Anđelković. Da živim život punim plućima a ne da venem po autobusima, da imam i ja neki ugled i poštovanje a ne da me gaze babe, cigani, kondukteri i ostali.