(Kako se kalio humor)
Udbašević najmlađi se izuzetno polako kretao ka svom poslu. U sebi je odbrojavao svaki sekund kojim je bliži vikendu, iako je bio svestan činjenice da je tek ponedeljak i da mu radna nedelja faktički još nije počela. Mrzeo je svaki svoj korak koji je pravio prema firmi i proklinjao sebe što je ikad pristao da radi tu gde je. Prisećao se romantičarskih priča svojih oca i dede kojima su ga privoljavali da nastavi porodičnu tradiciju.
Udbašević najstariji je bio činovnik službe Državne bezbednosti. Jednom, negde s početka 70.-ih, su od svojih stalnih doušnika dobili dojavu da se u bašti jednog hotela u samom centru grada nalaze trojica upadljivo podgojenih turista iz Nemačke. Dobio je zadatak da ode tamo i sedne za sto pored njih, te da čuje da ne kuju kakvu protivdržavnu zaveru. On je tada bio mlad službenik i sa ushićenjem je prihvatio taj zadatak, prvi tako odgovoran, međunarodni, u njegovoj karijeri. Tek kada je stigao i seo za prazan sto tik uz njih koji su mu ostavili konobari, shvatio je da su i on i njegov nadređeni prevideli jednu stvar – da bi za takav zadatak bilo vrlo poželjno znati nemački. On, naravno, nije znao ni da ga bekne.  Sedeo je i posmatrao kako ova trojica proždiru kobasice i piju točeno pivo, nešto pričaju opušteno i smeju se naglas. Kada se vratio, javio se nadređenom na raport i pošto nije mogao da kaže da ništa nije uradio jer ne zna nemački, podneo je raport u kojem je rekao da ih je slušao kako pričaju o odličnoj razvijenosti Jugoslavije, kako su konstatovali da je to socijalističko samoupravljanje odlična stvar i da bi bilo pametno predložiti njihovim političarima u Nemačkoj da probaju i oni da urede zemlju na taj način. Pošto je nadređeni očekivao još, s obzirom da se tamo zadržao nekoliko sati, Udbašević najstariji reče da su onda pričali o dužini kurčina koje imaju Jugosloveni, da su duže u proseku za ceo glavić od kitica koje imaju Nemci i da je to poznato, te se stoga Nemice intenzivno jebu sa svim Jugoslovenima koji idu u Nemačku na privremeni rad. Nadređeni bi zadovljan ovime što je čuo, onda ustade, raskopča pantalone, izvadi kitu iz gaća, malo je nadrka a onda šakom prekri glavić, pa reče „Piii, pa ako im je ovolicni i treba da im jebemo žene onda.“. Malo zbog toga što je želeo da promeni temu da ne bi bio uhvaćen u laži, a malo više zbog toga da bi prekinuo neprijatnost koju je osećao zbog prisustva golog penisa svog nadrećenog tačno ispred njega, Udbašević ispriča vic o 3 debela Nemca koji je smislio na putu nazad do kancelarije. Nadređeni se poče grohotom smejati i reče da nije znao ranije za taj vic. Kada je čuo da je taj vic smislio Udbašević, priđe i glasno se smejući zagrli ga. Udbašević oseti pomešana osećanja zadovoljstva zbog toga što je njegov vic smešan nadređenom i neprijatnosti jer je sve vreme osećao kako mu butinu buši penis u erekciji koji je virio iz pantalona njegovog nadređenog. Sutra ujutru vic je bio hit u svim pričama na ulicama širom bivše Jugoslavije. Kao nagradu za svoj vic, Udbašević najstariji je premešten u Štab za javni moral i psihičko zdravlje. Štab se nalazio u ogromnom podrumu zgrade Državne bezbednosti, a činili su ga jedan veliki, masivni, okrugli sto i četvorica  činovnika srednjih godina koji su zamišljeni pokušavali da smisle neke šale. On se vrlo brzo nametnuo kao lider štaba. Komunistička partija je smatrala da je smeh jako bitan faktor zadovoljstva naroda sistemom, te je stoga pristajala na skoro sve zahteve koje su tražili, sve u svrhu veće produktvnosti i boljeg kvaliteta humora. Tako su im dozvolili da svaki dan dobiju flašu rakije, kako bi u boljoj atmosferi stvarali. Kurir Petar koji im je donosio poštu dole mu je poslužio kao inspiracija za sledeći vic. Petar je bio izuzetno niskog rasta i nedovoljno razvijen, te su ga od mila zvali Perica. Vic sa Pericom, nestašnim osnovcem koji ima zadatak da napiše 3 rečenice za domaći je postigao još veći uspeh od vica o 3 debela Nemca. Ubrzo počeše da se ređaju vicevi o Perici, koji dobi status neznanog junaka u narodu. Pošto Udbašević u Državnu bezbednost nije došao da piskara viceve, nego da bije ljude, tražio je da ga puste da ispituje ljude makar jednom nedeljno. Naravno, prihvatili su. Rezultati koje je štab pokazivao je iziskivao da svake godine zaposle bar po jednog novog radnika. Kako je vreme prolazilo, njegov organizam je postajao otporniji prema alkoholu, pa su im na kraju dozvoljavali da svaki dan dobiju 12 flaša rakije, na njih dvanaestoricu koliko ih je tada radilo. Veća količina alkohola je uzrokovala bolju produktivnost, ali i veču količinu nagomilanog besa, pa je njegovo radno vreme prolazilo tako što smisli jedan vic, pa ode gore na sprat u kancelariju da ovošti od batina nekog kosijanera koji je naškrabao grafit „Led zeppelin“, pa pošto je izbacio višak energije, opet siđe u podrum da popije koju i smisli neku pošalicu. Zbog zasluga na poslu, služba je u međuvremenu prihvatila da zaposli i njegovog sina Udbaševića srednjeg. Udbašević srednji nije bio toliko duhovit kao otac mu, ali je bio jako preduzimljiv. On je zaključio da monotonija kod dece izaziva dokonost, a dokonost je jedan od najvećih bušača sistema. Stoga je on inicirao da se sezonski u opticaj puštaju igre koje su deci zanimljive, ali vremenski taman toliko dugo da im ne dosade. Na zidu štaba okačen je kalendar sa rasporedom aktivnosti, te se stoga znalo tačno od kad do kad je koja aktivnost na meniju. Recimo, sredinom maja je kretala sezona klikera. Preko filijala štabova u svakoj od republika SFRJ, pa onda preko mesnih štabova, samo su se jedno jutro pojavljivali klikeri u svim radnjama, u svim pričama, na svim poljanama. Nikome od građana nije bilo jasno kako, ali su isti dan počinjale sezone klikera i u Splitu i u Šapcu i u Bitolju i svim drugim mestima širom Jugoslavije. Taman da deci ne dosadi, posle jedno 10 dana, prekidana je sezona klikera i pojavljivale su se druge zanimacije kao Klik-klak, tenis nogama, lopova i žandara, limuna i narandže, Partizana i Nemaca... Jako se vodilo računa o tome da li neko od dece instistira na tome da stalno bude Nemac. U takvom slučaju bi se išlo direktno u školu i posle 2 rečenice lice u lice sa učiteljicom ili nekim nastavnikom, to dete bi odmah sutradan dobilo keca iz nekog predmeta, što bi uzrokovalo kaznu od strane roditelja u vidu kućnog pritvora, a time bi se onaj koji vrši loš uticaj na omladinu odvojio od druge dece na neko vreme. Kada bi ponovo dobio dozvolu da izađe da se igra, bio bi predmet podsmeha drugoj deci, pa njegov loš uticaj više nije imao toliku vrednost. Onda u modu uđoše opet vicevi sa Mujom i Hasom, iliti Mujom i Suljom, ako je vic bio za bosansko tržište. Te viceve su smišljali i štab u Beogradu i štab u Sarajevu, koji je proširen u međuvremenu. Razlika je jedina bila, što su u vicevima koji su smišljeni u Sarajevu, Mujo i Suljo bili duhoviti momci koji znaju da do'akaju jedan drugome ili nekom drugom, dok su u vicevima smišljenim u Beogradu oni na kraju uvek bili glupi. Štab u Sarajevu je imao veliki uticaj na muzičku industriju, pa su, zarad mira u državi, iz njihove kuhinje forsirana takva melanholična govna kao recimo Plavi orkestar, Valentino, Crvena jabuka i slično, da široke mase ne bi primetile bendove koji su bili opasni po omladinu, a koji su bili okupljeni pod zajedničkim pokretom „Novi talas“.
Štab u međuvremenu bi preimenovan u Odeljenje za psihičko zdravlje, jer je javni moral skoro iščezao kao kategorija, a padom komunističke partije i dolaskom socijalista Odeljenje posta država u državi. Smišljali su viceve i protiv opozicije i aktuelne vlasti i policije i naroda. Kako su imali jaku struju bivših Udbaša koji su ih držali, nisu jebali nikoga 2%, a vlast ih je držala, jer niko nije imao muda da se uhvati u koštac sa jezgorm bivše Udbe. Vicevi su bili sve suroviji, muzika sve kičastija, što je uzrokovalo odgovor u vidu još boljeg rokenrola, a Odeljenje nije htelo da gasi rokenrol baš iz razloga što nikome nisu hteli da daju do bude bez protivstruje. Nikome sem sebi. Dolaskom demokrata 2000. godine Udbašević najstariji se šlogirao i zauvek povukao iz službe, Udbašević srednji je ostao pasivno u službi, ali je novopridošla vlast učinila nezamislivo – prekinula je neograničeno finansiranje projekata Odeljenja, ugasila rokenrol, a u Odeljenje zaposlila gomilu svojih partijskih kadrova, koji su se mentalno razvili negde na nivou poluporemećenog južnoafričkog mrmota visokog. Tako je taj period vratio u modu neke visokointeligentne fore koje deca koriste u 3. razredu osnovne, ali ih zaborave već u 4., tipa :
„Koliko je sati?- Prdni pa uvati“,
„Reci osam. – Na kurcu te nosam“
„Koliko je 100 i 100? –Dvesta.  – Pojedeš govno smesta“.
 Na ime starih zasluga Udbaševića najstarijeg i Udbaševića srednjeg, primljen je u službu i Udbašević najmlađi, koji je smisao za humor povukao na dedu. On je hteo da upiše neki menadžment, ali je na izuzetno dugo instistiranje dede i oca ipak posustao i prihvatio njihov predlog da radi u službi Državne bezbednosti.
Taman je započeo sa par uspešnih viceva sa cigom kod doktora, kad je došla nova vlast i zaključila da je on ipak korisniji u drugom „informatičkom“ odeljenju. Zaključili su da će se vicevi pisati sami od sebe sada kad postoji matrica, uostalom uskoro će početi sa emitovanjem nova serija koju je režirao Siniša Pavić, što je unapred proglašeno za smešno, a njegovo ime se rimuje sa piša, a prezime sa glavić, tako da se vrcavi humor nameće sam od sebe.
I tako, Udbašević najmlađi konačno stiže na svoj posao, upali računar, ode na jedan od posećenijih sajtova, pročita vest o tome kako je 90 mladih lekara u poslednjih mesec dana otišlo u inostranstvo, povrati u svoju kesu za povraćanje koja mu stoji pored stola, ulogova se na jedan od sajtova pod imenom Branislava i poče da kucka „Svaka čast našem velikom vođi, svojim samopregornim radom za samo mesec dana je uspeo da smanji nezaposlenost u oblasti medicine za 90 ljudi...“

Vlajko Zmajovni

0 komentara:

Постави коментар