Intervju sa Đavolom

-Oooooooooo, domaćineeeeeeeeee!!! Oooooooooooooooooo!!! Ooooo, domaćine!!!
-Ko se to dere od jutra, ko me uznemirava? Šta je?!
-Koje jutro, domaćine, prošlo podne.
-E pa meni je jutro. Šta je? Koji si ti? Šta 'oćeš? Kojim dobrom?
-Jesi ti Sotona? Ili Satana, kako se već zoveš?
-Nisam ja, zemljak. Ti si to nešto pogrešio.
-Jest', baš sam pogrešio. Meni su rekli da si ti Sotona.
-Ko ti je rekao?
-Nebitno ko mi je rekao, uglavnom, rečeno mi je gde živiš.
-Pogrešno ti je rečeno, pobro.
-Jeste, baš je pogrešno. Ko bi drugi mogao da živi u sojenici, u bugarskoj vukojebini, sem Sotone?
-Pa Bugarin.
-Ne deluješ mi kao Bugarin.
-Zašto ne delujem? Bugarin sam, šta bi bio?
-Eee, nemoj da lažeš, ne kenjaj tu. Ti da si autentični Bugarin ti bi meni već sad zdipio nešto. A meni je sve na mestu. A i koji bi Bugarin živeo u sojenici, u 21. veku, sada kad su ušli u Evropsku Uniju? Nemoj bre da zajebavaš.
-Dobro, priznajem. Nisam Bugarin.
-Znači, Sotona si?
-Nisam ni to! Ja sam... kako se ono kaže... znaš ono, kad se opredeliš da živiš u mestu izvan civilizacije, bez struje, vode, interneta, televizije... znaš na šta mislim?
-Amiš?
-E, to. Amiš. Ja sam Amiš.
-Daj, bre, kako te nije sramota. Matora drtina a lažeš. Kakav si ti amiš, nosiš air max i visi ti pejdžer za pojasom. I koji moj će ti pejdžer, ko to još koristi?
-A mamu mu jebem, zaboravio sam da ga skinem. Dobro, eto priznajem. Jesam Sotona. I šta hoćeš? A, što se tiče pejdžera, nekako mi je drag. Jebeš ga, simpatično izgleda ova spravica. A i dobio sam ga na poklon od Mirka Marjanovića.
-E, sad moram nešto da porazgovaram sa tobom.
-Moraš, a? Baš moraš?
-Moram, života mi.
-Dobro, ako moraš... Ajde uđi u moj skroman dom, da popijemo po jednu.

U skromnom domu

-Vidi, vidi. Kakva gajba, majku ti đavolsku. Pa kud bre u sojenicu nagura i plazmu i đakuzi i francuski krevet?
-Jebiga, ako živim u divljini ne moram živeti k'o divljak.
-Pa gde bre baš u ovu bugarsku pustaru da se naseliš?
-A šta ću kad su me oterali iz Srbije.
-Daj ne zajebavaj? Tebe oterali?
-Ovoga mi krsta. Stvarno nisam više mogao da izdržim. Svevišnji kad me nogirao, nogirao me u Srbiju. Kaže, to je pravo mesto za mene i da je to okruženje kakvo meni odgovara. Kad ono tamo, sve sam ludak do kretena. Odem u prestonicu, nastanim se na Kalemegdanu, rekoh lep pogled, prestonica, puno dobrih riba, bluda, seksa, razvrata, gudre, alkohola. I stvarno bi lepo u početku. Kad posle nekog vremena, haos totalni. To sve puno bre manijaka na onom Kalemegdanu, izađem napolje da se malo proluftiram, popušim pljugu ili šta već, kad u mraku čujem horsko dahtanje. Gledaju, vire iz mraka i drkaju.
-Na tebe?
-Na mene, života mi. Jednom me jedan uhvatio za dupe dok sam pišao. A jednom htelo nekoliko siledžija da me sobali.
-Ma šta kažeš?
-Očiju mi. To se u zadnje vreme sve izopačilo, sve poludelo, sačuvaj me Bože i sakloni.
-I ti tad utekneš?
-Ma izađem ja nekako na kraj sa njima. Al' onda dođe neka inspekcija. Kažu da sam se van svih propisa uselio, da nemam građevinsku dozvolu za sojenicu, da će da me izbace na ulicu, 'apse...
-Pa jesi im rekao ko si?
-Jašta sam. Al' ne jebu oni ni dva posto. Kažu, sam Bog da dođe ovde bio bi najuren a kamoli ne Sotona koji je bespravno sagradio i bespravno se uselio u bespravo sagrađenu sojenicu.
-I tu te najure?
-Ma kakvi. Kažu, mogu zažmuriti na sve to ako dam neku kintu. I ja, šta ću, odrešim kesu. Ispodmićivao sam buljuke kojekakvih službenika. I legalizovaše mi nekako sojenicu. Međutim, kad su stigli računi da dolaze umalo kap da me strefi. Odem da pitam da li su oni normalni, kakve su to astronomske cifre koje traže. Kažu, em živiš na objektu od istorijskog značaja, pod zaštitom toga i toga, em ti je sam centar grada pod nosom, em imam divan pogled... A to košta. I ja se tu iznerviram i odselim se.
-U Bugarsku?
-Ma jok bre. U Babušnicu.
-Pa šta je tamo bilo?
-Svašta. Prvo sam i tamo grdne pare dao za kojekakve dozvole da sagradim sojenicu. A kad sam sve završio i kad sam se uselio, nisam mogao noćima oka da sklopim. Tu bila neka kafana blizu, to bre neke žene i neki ljudi urlali, pevali, pucali, lomili svaku noć. Ja volim kafanu, ali ono je bilo da te Bog sačuva. Nisam smeo da uđem tamo, kupovao sam alkohol u prodavnici i pio u sojenici. A i slabo ženski bilo.
-I dosadi ti tada i odeš u Bugarsku.
-Jok bre. Tu se pronese glas po selu kako sam ja neki sektaš, ludak neki, živi u sojenici i opšti svaku noć sa životinjama. I dođu mi pred sojenicu celo selo, naoružani do zuba. Jedva sam živu glavu izvukao. Sojenicu zapalili, mene hteli da obezglave. Jedva sam im utekao. I tad dođem u Bugarsku. Lepo je ovde, jebeš ga. More je blizu, ima dosta strankinja, turistkinja, ima dobrih diskoteka, lako se navata šta za otresti...
-A otkud ti brale uopšte na Zemlji? Što te Svevišnji proterao?
-A jebiga brate. Zato što sam budala.
-Što budala?
-Ma pošalje on mene na zadatak u Srbiju da ja izvidim kakva je situacija. Došao ja, gde ću, šta ću - u kafanu. Vidim, kafane pune, puno ljudi. Tu ću prikupiti sve relevantne informacije. Došao ja, seo, počeo malo da pričam sa ljudima, složio priču da dolazim iz daleka, da sam naučnik koji se bavi proučavanjem naroda jugoistočne Evrope...
-Pa logično, da si rekao da si došao sa neba i da te Bog poslao na zadatak završio bi u ludari.
-Taj rad. Elem, pričam ja tako sa njima, kad oni meni poture rakiju. Ja odbijem. Međutim, kad je to čuo ovaj što mi poslao rakiju, skoči na mene, u'vati me za gušu, i ja šta ću, kud ću, i srgam tu rakiju.
-I?
-I šta i? Pa svidi mi se, jebem vam rakiju i kud ste je izmislili.
-Ijaoj. I onda te uhvate u mašinu, a?
-Uhvate, majke im ga...
-Napiju te k'o majku, a?
-Napiju me k'o tri majke. Ma k'o trideset i tri majke.
-I ti se vratiš, Bog te provali i šutne te.
-Ma jok, složio ja i njemu priču da sam morao da pijem, inače ne bi niko hteo da priča sa mnom. Kažem da sam morao i da jedem roštilj, iako je bio post. Shvati Gospod šta je u pitanju i pređe preko toga. Okaja mi grehe, kao to je bilo ipak iz viših ciljeva i neće me strogo kazniti.
-Pa šta je bilo onda, jebo ga ti, što te najurio?
-Zbog konobarice.
-Što zbog konobarice? Kakve veze ima konobarica sa tim.
-A kako da nema veze? Pa ko mi je onda zapatio trišu, a?
-Auuuuu. Da l' je moguće?
-Moguće, moguće. Kad se to pročulo, nije bilo šanse da ostanem.
-I pošalju te u Srbiju?
-Pa da. Kaže Gospod, kad je ta marva uspela mene da napije i kad sam tamo uspeo da fasujem venerično oboljenje, tamo i treba da živim. A i nije mi teško palo. Jebiga, šta ću kad mi se svideo ovozemaljski život, provodi, kafane, diskoteke, žurke, splavovi.
-I?
-I ništa. U zdravlju i veselju sam živeo vekovima ovde. Bilo zanimljivo, jebeš ga, stalno neke frke, neki ratovi, krljanja i akcije neke, rakije, vina, piva, žena... Sve do skora, kad dođoše ove promene. Morao sam da se selim, skupo bre mnogo za život. Nisam ja u mogućnosti da iskeširam sve to.
-A reci mi, 'leba ti. Da li si ti odgovoran za sva ova zla na planeti? Šta te nagoni na to? Kome se svetiš? Šta hoćeš da postigneš time?
-Ma kakvi to bre! Nemam ja veze sa tim. To ljudi kad su čuli da sam ja nogiran, onda krenuli da se vade na mene. Kao, nisu oni krivi za to, kriv sam ja. Čim sam ja najuren iz Božije službe, onda mora da sam težak zlotvor i da imam te mogućnosti da da uništavam svet.
-A kao nije tako?
-Ma nije, keve mi. Ja jesam najuren, ali ja sam bio spreman da snosim konsekvence za svoje postupke. A i meni se svidelo na zemlji, jebiga, takva mi priroda, volim sve te poročne stvari. To, bre, ljudi naprave sranje i onda krenu svi da se peru od toga, svaljuju krivicu na drugoga, a ko je najpodesniji za to, zna se - Sotona.
-Znači, veze ti nemaš sa tim za šta te sve optužuju?
-Normalno da nemam.
-A ovi satanisti, ovi što te slave, što te hvale, što te veličaju, što smatraju da si veći od Boga?
-Ma idioti. Sve je to sjebano u glavu, mani me njih. Neću bre veze sa bolesnicima da imam. Čuj ja veći od Boga. Pa to bi bilo isto kao kad bi rekao da je ekonom u fudbalskom klubu bitniji od predsednika kluba. Kao kad bi ekonom Milana bio bitniji u klubu od Berluskonija, mog dobrog ortaka. Eh, kakve taj orgije čovek pravi... Kakve su to žurke... Tamo nema šta nema.
-A u kakvim si ti odnosima sa Bogom, posle tog otpuštanja?
-Pa šta znam... Ono, u normalnim odnosima. On je meni obračunao one godine radnog staža koje sam proveo u njegovoj službi, dobio sam beneficije i sad imam penziju koju primam pa imam kako da preživim.
-Mora da je lepa penzija, vidim da si lepo opremio gajbu.
-Ne žalim se, kako je ostalima meni je odlično. A zaradi se tu još malo sa strane, šverc i tako to. Nego, je l' to sve što imaš da me pitaš?
-Pa uglavnom.
-E odlično. Ako bi mogao sad da se kurtališeš, dolazi mi jedna gospođa pa, ako razumeš...
-A razumem, kako ne. Odoh ja sad. Srećno.
-E, da ne zaboravim. Ne reče ti meni od koga si saznao gde živim?
-Ma pročitao sam u Trećem oku. Pa rekoh, da proverim da li lažu ili istinu zbore. Pročitao sam tamo neki intervju sa tobom.
-A majke im ga nabijem... A lepo sam rekao da ne otkrivaju lokaciju.