Ukrštene reči

-Pa gde si ti, čoveče, nema te sto godina. Ne viđa te niko, ne javljaš se...
-Je l' ti dođem neku kintu?
-Ne.
-Je l' ti dugujem nešto?
-Ma ne.
-Bilo šta?
-Ne duguješ, jebote!
-Pa šta, koji kurac, onda i da ti se javljam.
-U kom si fazonu, nema te danima? Je l' sve ok?
-Jeste bre, u redu je, sedi, ćuti. Pobeže mi sad misao. Stara mera za težinu – oka. Reomir, reomir, reomir... Pa R, jebo ga ti.
-Batali ukrštene reči, pričaj šta ima?
-Nema ništa, rešavam ukrštene reči.
-Ima li šta ovde kod tebe da se popije?
-Ne. Ovo je stambena jedinica koju sam iznajmio za stanovanje, stoga nije poslovni niti ugostiteljski objekat, nego, kao što vidiš, brlog. Nemam usisivač, jebiga. Nema ni da se popije ništa. Ovde se samo plaća grejanje, struja, telefon koji ne koristim i tome slično. Ništa za piće.
- Pa šta radiš ovde, danima zamandaljen?
-Svašta. Ali ne smem da ti pričam bezobrazno je.
-Jesi gledao ligu šampiona sinoć?
-Ne. Nisam u mogućnosti da gledam tv.
-Zašto?
-Odjavio sam kablovsku a sobnu antenu još nisam kupio.
-Imaš li internet?
-Imam. Ali sam ga ograničio striktno na sajtove zabavno-edukativnog sadržaja.
-Ništa sem pornića?
-Ništa!
-Novine ne čitaš, ne informišeš se?
-Samo ukrštene reči.
-A kako se to neko, matere ti, informiše putem ukštenih reči?!
-Lako. Vidiš, ovde treba da popunim kako se zvao pokojni glumac Srdoč. Ja da sam juče umro, ne bih znao da je Milan Srdoč umro. Bog da mu dušu prosti. Ili, na primer, ne bih znao kako se zove japanska kopnena milja. Ne bih, na kraju, znao ni ko je popularan u ovoj zemlji, ko je zvezda filma, muzike, politike. Jer, ja sam, kao i mnogi, mislio da je popularan onaj ko se pojavi na televiziji. Ali ne, uopšte nije tako. Na televiziji se pojavljuju svakojake budale. I u minutu jednom njih petsto se izređa na ekranu. Nema se dovoljno vremena za zadržavanje na televizoru a za kratko vreme ne može se ni postati popularan. Isto tako i novine - štancuju se velikom brzinom, ima ih gomila, ne može čovek da stigne sve da pročita. Taman pomisliš, ovaj je neko mudo u politici, kad u sledećim novinama pročitaš da taj čovek uopšte ne postoji, da nikad nije postojao i da neće postojati, da je plod imaginacije novinara koji se nagutao babinih artana i da se narod bezveze istripovao. Ni te pare koje je taj imaginarni političar, plod mašte novinara na babinim artanima, nisu stvarne. Kao i banke, i bankovni računi, i privatizacije... A u ukrštenim rečima, brale, i nije tako. Tu tek vidiš ko je uspešan, popularan i poznat čovek. Ne može svačija slika da se nađe u ukrštenim rečima. Eto, da ja sad stavim tvoju sliku i napišem „ime i prezime drljomuda, dvanaest slova“, kad bi Milisav iz Kosjerića uspeo da pogodi? Nikad.
-Nek pogodi sve vodoravno i dobiće mene, uspravnog.
-Bunio bi se narod. Pitali bi: „Koji kurac stavljaju ovog anonimusa u ukršetene reči? Kakve su ovo mutne radnje? Kakvi su ovo marketinški trikovi?“, i prestali bi da kupuju ukrštene reči, pa bi mi firma bankrotirala, pa bih ja ostao bez posla. Sve zbog tebe, takvog drljomuda anonimnog.
-Jebiga. Izvini, brate.
-Kad vidiš nekog u ukrštenim rečima, znaj da je taj neko bitan i da ga narod zna i voli, nema greške. Andrija Era Ojdanić, Ivo Andrić, Sergej Trifunović, Dragan Nikolić i Milena Dravić, Boris Tadić, Milica Milša, Vera Čukić, Mira Škorić, Ceca Ražnatović... To su osobe koje su značajne za ovaj narod, ličnosti koje je i enigmatika potvrdila kao srpske velikane. Nema zvezde bez enigmatike!
-Samo da ti kažem, vikipedija saopštava da je Milan Srdoč umro na Božić, 1988. godine. Je l' ti to govori nešto?
-Naravno. Ukrštene reči su istinite i verodostojne reči. One ne lažu. U ukrštenicama je sve istina. Zato se ja i informišem iz njih.
-Dobro, može i tako. A može se reći i da informisanje putem ukrštenih reči prouzrokuje to da ispadaš budala. Čovek umro pre 25 godina, a ti tek danas saznao da je umro. Konju jedan!
-A da nije bilo ukrštenih reči, umro bih u neznanju.
-Umrećeš svakako. U neznanju i ucrvljan, usran i upišan. I da li si možda razmišljao da su ukrštene reči upravo projekat marketinških agancija koje stavljaju unutra kretene i kurave da bi ih tako napravili popularnim, nezasluženo?
-To je isključeno!
-Zašto?
-Pa je l' može zdrav čovek i da pomisli da je Bora Drljača nezasluženo popularan?
-A ova kurava? Ova, gologuza?
-To je zvezda granda.
-Pa šta?
-Pa zvezda granda je. U Srbiji si popularan kad si zvezda granda. Ne mogu ni ukrštene reči protiv zdrave logike jer su ukrštene reči u najtešnjoj sprezi sa zdravom logikom. Neće ukrštene reči protiv volje svog naroda.
-Ukrštene reči, na braniku naroda i njegovog identiteta!
-Tako je!
-Bravo, tradicionalisto golemi!
-Kako nisam?! Pa čekaj sad. Stani. Pogledaj ovo!
-Šta je to?
-Ne znaš, a? Ne znaš?
-Pa ne znam, jebiga. Vidim ova dva valjda, ovu traku... Ne znam zašta ovo služi.
-E sad ćeš da vidiš. Daj tu limenu kutiju. Tu, da. E vidiš ovo? Znaš šta je ovo?
-Duvan?
-Dabome.
-Ja se taman ponadao...
-Nije to, duvan je. E vidi sad ovo. Staviš duvan između ova dva valjka. Prvo ih ovako raširiš. Tako. Pa sad stavim duvan između. Pa ih sklopim. Pa srolam.
-A može umesto duvana da se stavi i...
-Ne može. Nema.
-Mislim, tehnički.
-Tehnički može i čaj od nane, sušeni orahov list, dlake oprljene s pacovskog repa i ukajmačena bivolja sperma. E sad držiš ova dva valjka sklopljena, turiš između njih rizlu i rolaš. Sad staneš i lizneš rizlu. Pa srolaš. I evo je.
-Vau, kul, do jaja. Šta mene uopšte boli kurac za ovo?
-Sad ćeš da vidiš. Daj tu muštiklu sa stola!
-Zakuni se da imaš muštiklu? Vidi je. Ha! Prava pastirska. Da nemaš i frulu?
-Imam, hoćeš da ti je pokažem? Da flautaš malo, a? I pogle! Ko nije tradicionalista, ko?
-Šta sereš više, rolaš pljuge i sad poštuješ tradiciju?
-Vidiš da sledim duh svojih predaka. Vidiš da radim onako kako su mi đedovi i prađedovi radili. Vidiš da sam se odrekao modernog doba, tehnologija i luksuza, da bi sačuvao nacionalni poljuljani identitet, da bi sačuvao autentičnost srpstva. Kako preci, tako i potomci.
-A da ne rolaš možda zato što su digli pdv, akcize i te kurce pa sad pljuge koštaju papreno?
-Možda. I zbog toga, ali i zbog ovoga. Ali i da bi uterao kurčinu Dinkiću, prevashodno. Dinkiću i ovoj posranoj zemlji. Jeste, i zbog toga. Ali, nikako ne bih tradicionalizam i patriotizam isključivao iz ove priče.
-Kakav patriotizam, kad si upravo svoju zemlju nazvao posranom?!
-Posrana, nego šta je. Patriotizam u smislu da kupujem duvan od seljaka - meni lepo, jer ne plaćam skupe cigare a i njemu je lepo, jer uzima čistu kintu za svoje proizvode. Patriotizam u smislu pomaganja seljaka kao osnove srpske države, jer  Srbija je vazda bila seljačka država. A ne patriotizam u smislu pomaganja lopovske institucije države i govnjivog sistema lopužarskog.
-Ne mogu više da te slušam, majke mi. 'Ajmo na vops.
-Ne, nisam u mogućnosti.
-Idemo u kafanu na par piva, šta ti je, koji ti je?
-Ma ni govora. Skupo je to. Pivo 100 dinara, a ja bez bar 5 ne idem u kafanu. Plus cigare, dva pakla obavezno, to je 250 dinara...
-Šta će ti cigare, sad rolaš duvan.
-Bez obzira, i bez toga ne mogu. Nemam za pivo.
-Dobro, idemo onda do dragstora.
-Ni govora!
-Šta ti je, pa to je bar jeftinije?
-Ma kurac moj jeftinije! Brate, nisam bio kod komše u dragstoru, pa ima sto godina.
-Pa?
-Pa šta da mu kažem? Kako da se opravdam? Nema me sto godina i odjednom upadam i tražim pivo na ler.
-Imam ja kintu, ne mora na ler.
-Mora, kod komše je uvek moralo na ler. Koliko god da imam para, ja ih potrošim i onda nastavim da pijem na ler.
-Otkud znaš da ti neće dati?
-Daće komša sigurno, ali mene je sramota. Ne pamtim kad sam ga zadnji put obišao, kad sam posedeo s njim, porazgovarao, popio pivo, analizirao domaću i svetsku političku situaciju, kinematografiju, istorijske događaje...
-Dobro, ne moramo kod komše, ne moramo pred dragstor. Idemo onda u park.
-Šta reče?
-Uzećemo pivo i idemo u park.
-Ja u park?
-Da, što?
-Je l' tebe poslao neko da me zajebavaš?!
-Šta ti je čoveče?
-Ti mene vabiš u park? Hoćeš i ovo malo života što mi je ostalo da mi zagorčaš?
-Ej, bre!
-Šta „ej bre!“, šta?!
-Stani, čoveče, smiri se. Koji ti je đavo?! Ej! Ej! Smiri se, u glavu te jebem da te jebem!
-Ja u park više ne idem! Ja sam u parku nastradao kao naši stari na Solunskom frontu.
-Koji ti je, jebote? Šta se desilo? Što ne smeš u park?
-Zbog parkovskog mobilijara.
-Bilijara?!
-Mobilijara, u glavu te jebem!
-Šta je mobilijer, o čemu ti pričaš?
-Ne znam ni ja. Sedeo sam u parku, cirkao pivo i čekao ženu. Kad mi priđoše dvoje komunalnih drotova, kažu da su povezali dva i dva. I napišu mi kaznu. Posle zvali interventnu, umalo me nisu priveli.
-Jebeš mi mater ako ja tebe razumem!
-Jedna daska na klupi bila polomljena. A pošto sam ja sedeo s limenkom u ruci, oni, pametni kakvi jesu, iz datih premisa izvukli konkluziju – lomio sam parkovski mobilijar.
-Šta je mobilijar?
-Ne znam, jebem te! Otkud znam! Valjda klupa!
-I šta je onda bilo.
-Onda mi napisali kaznu. Nemam da je platim. Treba u aps da idem. Sve zbog zuce iz škole, majku mu jebem. Napiše mi kaznu. I još batine da mi namesti kod interventne, umalo.
-Kolika je kazna?
-Ne! Kaznu mi ne spominji! Joj, evo pipni, pipni kako mi čuka zaklopara kad čujem reč „kazna“.
-Beži, bre, u pičku materinu, ja da te vatam za sisu! Hajde, bre, da popijemo pivo, biće i tebi lakše.
-Ni govora!