Ne volim...

Izvinite, zar je ovo stvarno neophodno? Pa doneo sam vam potpunu dokumentaciju, originale i overene kopije diploma i dokaze o završenim osnovnim i master studijama, rešio sam uspešno test opšte kulture, nisam se dozvolio ni pokolebati na 18. pitanju, kome pripada jaje ako ga petao snese na srpsko-hrvatskoj granici... Mora intervju? Pa dobro, šta se mora – mora se... Hm... Šta najviše volim da radim? Šta me ispunjava i čini srećnim? To je, vidite, pitanje koje zahteva mnogo iscrpan i dugačak odgovor. Ja mnogo stvari volim da radim, svestrana sam ličnost, interesujem se za mnoge oblasti i dosta stvari me čini srećnim, bilo da je to lep izlazak sunca, ili pak vest da je stigla hrana u Centralnoafričku republiku i da će mali crnci imati šta da jedu narednih nedelju dana... Možda je bolje, ako se slažete, da vam ispričam šta ne volim da radim, šta me uznemirava, čega se grozim i šta me unesrećuje? Ja sam osoba vedrog duha, večiti optimista, pa vas neću previše daviti ovom pričom, jer zbilja nema mnogo stvari koje negativno utiču na mene. A i treba imati obzira prema ostalim kandidatima, da ne čekaju mnogo... Slažete se. Odlično. Da počnem? Da počnem. Pa ovako:

Ne volim komšiju koji svako jutro urla pod prozorom, samo zbog toga što sam mu izbušio gume.
Ne volim kad komšinica svaki put drami i zove policiju, samo zato što sam joj obio stan dok je bila na poslu i pokrao gaće.
Ne volim ljude koji se mršte dok pišam po fasadi pozorišta. Ja, za razliku od njih, bar povremeno imam neki kontakt s kulturom.
Ne volim što svaka devojka raskine samnom kada joj ponudim da u igru ubacimo i džukelu koja spava ispod stepenica moje zgrade. Isti je slučaj i kad predložim da u igru ubacimo njenu drugaricu. Kakve su to osobe koje prave znak jednakosti između kerova i prijatelja?
Ne volim kada me, svaki put kad masturbiram, prekine kondukter koji traži kartu. Pobogu, zar je teško biti strpljiv?
Ne volim kad mi bakalin podigne cenu heroina, pozivajući se na akciju „Grom“. Kao da ja nemam kući televizor i kao da ne gledam vesti. Lepo su više puta ponovili da su odnosi sa Prištinom normalizovani. I kako onda može da skoči cena heroina, pitam vas ja?
Ne volim Cigane koji kradu šahtove. Kad god ja snimim neki šaht i pod okriljem noći dođem po njega, Cigani ga već pokupili. Nisu svesni šta ću da im radim, samo kad prođe dekada Roma.
Ne volim kad majka krije stvari od mene. Lutka na naduvavanje nije jeftina igračka.
Ne volim kad tata viče na mene samo zbog toga što sam mu popio vinjak. Ja sam u suštini pacifista, ali tata nekad stvarno pretera i, šta ću, moram da ga prebijem, za njegovo dobro, da ga smirim. Tata često preteruje.
Ne volim zimu. Znate, nije ni malo zgodno izaći na hladnoću u mantilu koji vam prekriva nago telo i u mračnom i hladnom haustoru ili ulazu zgrade u kojem šiba promaja čekati da neko žensko naiđe.
Ne volim svoju školsku drugaricu Jelisavetu. Prepisivala je matematiku od mene čitavo školovanje i sad mi traži, isto kao i ostalim kamiondžijama koje i ne poznaje, 500 dinara za pušenje.
Ne volim svog školskog druga Vasilija. Lažno me je optužio da sam ga prebio jer je gej, a nisam. Prebio sam ga samo da bih mu oteo pare. Posle me tužio sudu, tvrdeći da sam ga seksualno zlostavljao. Nije tačno. Samo sam ga ubeđivao da mi popuši, da bih mu dokazao da nemam ništa protiv njega i njegovog seksualnog opredeljenja. Sad imam zabranu prilaska Vasiliju.
Ne volim Kineze koji svojom delatnošću nanose veliki udarac posrnuloj srpskoj privredi. Ne, nije da ih ne volim u smislu da se ne slažem sa njihovom poslovnom politikom, već ih ne volim u smislu da bi ih bacio izgladnelim kerovima.
Ne volim novi svetski poredak i SAD. Veliki sam antiglobalista. Razumete, oni su crnce oslobodili ropstva a od nas su napravili robove. Pa zar smo mi gori od crnaca? 
Ne volim nasilje koje država, preko svojih organa represije, sprovodi nad građanima. Znate, moje je građansko pravo da izrazim neslaganje s nečijom politikom a da zbog toga ne ispaštam. Pa ako mi stranački aktivisti dođu nezvani na vrata, meni demokratski pluralizam daje za pravo da ih razjurim satarom. Da mi živimo u normalnoj zemlji, ne bi policija meni zbog politike koske lomila. Ne volim nenormalne zemlje.
Ne volim polne bolesti i venerična oboljenja. Ja, u principu, mnogo polažem na zdravlje i higijenu, umem često da se istuširam, kad me pozovu na razgovor za posao, kao što ste to vi uradili, umem tada i zube da operem, da imam redovna primanja tu i tamo bih pazario neki dezodorans, ali, eto, nemam sreće s tim polnim bolestima i veneričnim oboljenjima.
Ne volim psihijatre. Apotekari su mi skroz kul, ali ne svi. Ne volim one koji insistiraju na receptima.
To bi bilo to, u principu. Ne znam šta bih vam još rekao. Možda još i to da ne volim uspešne srpske privrednike. Znate, ja bih prvi izvršio nacionalizaciju celokupne imovine njihove, sve bi im zaplenio, i ovu firmu i sve šta imaju, sve ih izveo pred streljački vod, sve vas ovde, celu komisiju, zajedno sa vašim vlasnicima i komandovao: „Pucaj, ne mašaj!“ Eto, to bi bilo, od prilike to. Znam, javićete mi rezultate.