Neispavan, nervozan, sa podočnjacima ko kese, ispijen od celonoćnog blejanja nad knjigom, krenuo sam u prodavnicu da kupim pljuge, hleb i ostali bakaluk, a i da vratim praznu gajbu piva koja je ostala od slave. Sretnem u liftu komšiju - majstora. Valjda krenuo u nove radne pobede, s namerom da popravi nekom nešto. Ali jedno je namera a drugo su mogućnosti.

-Dobro jutro komšija.
-'Bro jutro.
-Vidim, vredan si.
-Nisam. To su me drugi upregli ko magarca da idem u ranu zoru u prodavnicu.
-Ako, ako, red je. Mlad si, šta ti fali.
-Ne fali mi ništa. Ali da se ja pitam ne bi bio red. K’o što ni magarac ne bi bio upregnut da se on pita.
-Vidim, opet bila neka pijanka.
-Nije. Što?
-Ih, nije. Nemoj zajebavati.
-Ne zajebavam komšo, nije bila. Otkud ti to?
-Vidim, imam oči. Nosiš praznu gajbu piva, šta drugo može biti.
-Ako je nosim ne mora da znači da sam je i popio.
-A šta drugo može da znači?
-Ti komšo nosiš alat, verovatno da popravljaš nešto, pa ne znači ćeš i da popraviš to.
-Kako ne znači, pa šta bi drugo značilo, koj' moj? Naravno da ću da popravim.
-Nećeš komšo, nećeš. Kao ni moj bojler.

0 komentara:

Постави коментар