-Dobro veče!
-Dooobrooo!
-Imate li ličnu kartu?
-Ih!
-Šta, bre, "ih”?
-Ma novu bre! Doduše, ne ovu bioooo... savremenu, već onu pre nje, al' nova, neizgužvana i neoprana. E'o, vidi.
-Zoki proveri ovog. Nego, gospodine, šta vam je to u ruci? Krigla?
-Jašta!
-A šta će vam?
-Pa za pivo. Al' nemam piva.
-Odakle vam? Odakle ste je uzeli?
-Tu, iz onog kafića. Onaj ugostiteljski objekat, vidiš.
-Zašto ste je uzeli?
-Ne vraćaju kusur! Kusur! Večito zakidaju, 10, 20, 30 dinara.
-Nije to u redu gospodine. Skoro je tri sata. A vi se vraćate sa ukradenom kriglom, derete se, remetite javni red i mir, provocirate... Dobacujete prolaznicima.
-Kome sam ja to, to... provocir'o? Nikog ja nisam.
-Pa malo pre, na početku ulice ste dobacivali onim devojkama.
-Pa devojkama, ne prolaznicima.
-Pa je l' to u redu?
-Što da nije?
-Šta da radim s tobom? Kaznu da pišemo?
-Ako treba da dam neku valutu, vodi me odma' iza roštilja.
-Čime se bavite?
-Studiram, kao. Nema se, razumeš? Razumete?
-Izvolite vašu ličnu kartu. Slobodan si. Neću pisati kaznu, ovaj put. Ali sledeći put kazna ti ne gine. Ne priliči jednom studentu, budućem intelektualcu, tako da se ponaša. Nije teško biti fin.
-Au, jebote!?

0 komentara:

Постави коментар