Kritika kritičnog uma

-Ja sam negde čitao da je taj Vuk Drašković u suštini običan šalabajzer.

-Kakve veze sad on ima sa ovom pričom?

-Kako? Pa o čemu pričamo?

-O Vuku Karadžiću.

-Pa da. Šta se onda praviš luda, šta me zajebavaš?

-Rekao si Vuk Drašković.

-Kakav bre Drašković, ko njega jebe, za njega se zna da je šalabajzer. Za Karadžića ti pričam. Vuka, ne Radovana. Kažu da je on bio neki običan neuk šalabajzer koji je takođe bio i inteligentan k'o njegove ovce koje je čuvao pa nije mogao ni školu da završi i da to što je on uradio ne vredi ničemu, pitanje je da li je to uopšte i njegovo delo i da je za književni jezik uveo jezik jedne regije i to jezik kojim su pričali braća čobani. Što meni mnogo i ne smeta, ja protiv čobana nemam ništa.

-Pa to stoji, ima i stručnih i učenih ljudi koji misle tako. Dobro, ne baš tako isto kao što si ti rekao, ali mu zameraju mnogo.Ali nebitno, ipak ima i on neke zasluge. Te podele na cikluse, skupljanje umotvorina, pesama, poslovica... To je stvarno odlično odradio. Ali kažu da je bio govno od čoveka.

-Što govno? Kako Vuk, pa govno?

-Tako, pljuvao je ljude koji su mu pomagali, boleo ga je kurac za porodicu, jebavao se tamo po Beču...

-Normalno. Pa kako drugačije? Došao čovek od ovaca iz neke vukojebine u Beč, video kurve, video bahanalije, perverzije, besove kojekakve, pa jebeš sve, daj da nadoknadim propušteno, ovo kod mene u selu nema. I ja bih tako. Bole me brige.

-Bi, a?

-Ma jašta. Udri brigu na veselje. Ali mogu da pljunu tom Vuku kroz prozorče, on je bar nešto napravio. Meni na kurac idu oni kritičari. Šta ima koj moj oni da kritikuju nekoga? Ili bolje rečeno, što ne kritikuju nikoga?

-Zavisi, ima i tu svakakvih. Imaš onih koji uzmu pare pa pišu šta žele naručioci da čuju, a imaš i onih koji dobro i korektno rade svoj posao.

-Rade, rade, radili im o glavi. Ja za takve ne znam. Znam samo koji god film da se snimi, kritike su sve do jaja, ma odličan film, prco kevu Alfredu Hičkoku koliko je dobar, fenomenalan. I onda ga pogledaš i zapitaš se: "Lebe mekani, je l' ovaj kritičar drogiran?". Eto, čak su i na dnevniku udeljivali prekrasno čarobne kritike za film "Čekaj me ja sigurno neću doći". A je l' se sećaš onomad kad si zahrkala a ja gledao taj film? Je l' se sećaš kako sam u sred noći urlao i psovao majku i glumcima i scenaristi i reditelju i kostimografu i svima redom koji su imali veze sa tim filmom? Je l' se sećaš da sam te probudio da ti kažem da ću od sutra da se dam u potragu za režiserom, da mu doakam i da mu pokažem čija majka triput od jutros nije ustajala?

-Sećam se, kako se ne bih sećala.

-Ti kritičari su govna jedna, ja ti kažem. Eto, oni tako zajebu grdan narod. Kažu da je do jaja film, narod se naloži, pa onda neko pukne pare za bioskop, neko izgubi par sati skidajući ga sa neta, i šta bude na kraju? Bude to najgore traćenje vremena na svetu. Bolje za to vreme da čovek ode dobrovoljno da vadi pesak iz reke lopatom po meri Alije Sirotanovića i posle taj isti pesak da vrati nazad u reku, nego da provede uz televizor, monitor ili u bioskopskoj stolici, uzgajajući šuljeve i grčeći se.

-Jebiga, sve za pare.

-Jedina dobra stvar je ta što nakon toga provališ da taj koji se kurobeca da je nekakav zajeban stručnjak  da znaš za ubuduće, kad vidiš da taj laprda a ti promeniš kanal ili okreneš list jer je to jedan idiot par ekselans. Ne poluidiot, nego kompletan idiot, od čukljeva do razdeljka. Tad se sam uveriš kakva je to sorta ljudi, ti kritičari. Majci im ga iskritikujem...

-Sigurno imaš i ljudi koji savesno obavljaju svoj posao. Samo, logično da nećeš takve čuti na dnevniku ili po tim državnim medijima. Pa država finansira filmove, neće sami sebe zakopavati puštajući da neko pljuje te filmove tj. da pričaju o stvarnim vrednostima tih filmova. Mora i od njih nešto da se zaradi. Ne možeš da kažeš da zbog takvih ne treba kritika da postoji uopšte.

-A za koji moj krasni će pa i ta kritika?

-Jebote, daj ne lupaj? Kako za šta će? Pa prosto treba. Neki vrednosni sud mora da postoji, uočavanje grešaka da se ne bi opet ponavljale, da se utvrdi da li nešto zavređuje pažnju ili je kičerica obična, da li je nešto plagijat, kopija obična ili je originalno i autentično delo.

-Ma, sviranje u penis.

-Čoveče, to su školovani ljudi koji su se totalno posvetili tome, koji su pročitali na hiljade knjiga, koji se razumeju u materiju, koji umeju da povezuju stvari, uočavaju razlike, sličnosti, podudarnosti, koji su pored hiljade knjiga pročitali još hiljade knjiga o tim knjigama, koji su istraživali i proučavali živote i dela pisaca, koji znaju njihovo psihičko stanje, shvatanja, ideje, mišljenja, preokupacije, strahove, motive, koji su pogledali hiljade i hiljade filmova, videli gomilu slika...

-I sad će neki baja da pametuju nekom najkvalitetnijem piscu ili ne znam ni ja kome a nije napisao ni grafit na tarabi.

-E, mnogo plitko razmišljaš i ograničen si kao terasa. Ma šta terasa, kao ova kutija cigara si ograničen.

-Mogu oni da tupe zube i da poderu laktove do kostiju od pisanja al' ja dok se lično, personalno i osobno što bi rekli Rvati, ne osmotrim o čem se tu radi,  džaba. A dotle sve te kritičare mogu da natakarim na ud i prošetam ih ulicama grada uzduž i popreko. Dok ja svojim očima ne vidim nešto i sam ne ustanovim da li je to govno, sranje, kurton, bušan kurton, onako, šta znam, ono..., solidno, do jaja ili kval'tet u pičku materinu, ne vredi tim kritičarima ni pod prozorom da mi kritikuju. U se i u svoje kljuse, tuđa ruka svrab ne češe, nemoj da ti glava služi samo za šišanje. A i ti pisci, i nji' takođe natakarim, zajedno sa kritičarima. Ja mislim da je bar tries posto stanovništva napisalo neku knjigu. Đoković osvoji neki turnir, napiše već sutra knjigu kako je osvojio taj turnir.

-Gren slem turnir u Melburnu.

-Ma zabole me, mene da interesuje kako ga je osvojio, gledao bih. Paz da neću da pročitam to. Zatim, knjiga o tome kako je Marija Šerifović pobedila na Evroviziji. A za to tek što mi puca... Pa onda imamo i biografije vodećih ličnosti Granda, pa Željka Joksimovića, pa romane Seke Aleksić, pa Isidora Bjelica, pa vazda bre njih ima svoje napisane knjige. Pauk kad im digne auto prvo sednu pa napišu knjigu o tome pa tek onda idu da pokupe auto. Pa knjige o sponzorušama, o kuravelama, o poslovnoj pratnji, o tome ko koga kerebeči na estradi i da li neko ima veći kurac od Mitra Mirića...

-Jesi pročitao ti neku od tih knjiga? Ja nisam, stoga ne mogu da pričam o tome i da sudim o kvalitetu. I odakle tebi podatak da Mitar ima najveći?

-Čitao sam u novinama da je Mitar pre firco ženu Miletu Kitiću pa kad je Mile oženio, on se naljutio na Tarmija jer je njegov najveći. A inače nisam čitao ništa od ovoga, nisu mi vrane mozak popile.

-Da, pričao si mi to. Vidim veoma si načitan, Svet, Skandal, Kurir...

-To sam bre listao kad sam čekao na red za šišanje.

-Dobro, stručnjače, reci mi koje si knjige ti pročitao, ajde majke ti?

-'Oću, nema frke. Pročitao sam "Orlovi rano lete", "Družina Pere Kvržice", "Doživljaji Nikoletine Bursaća", "Hajduk u Beogradu", "Pačija škola", onda neku slikovnicu o svetom Savi...

-"Bela griva", "Belo ciganče" i ostalu lektiru iz osnovne škole, u redu. Jesi čitao nešto ozbiljno?

-Tu grivu i to ciganče nisam pročitao. Pročitao sam sve knjige od Vuka Draškovića.

-Zato ga mešaš sa Vukom Karadžićem. Verovatno si čitao nešto  i od Šešelja.

-E, od vojvode nisam, mada planiram da pročitam ona čuvena dela, "Podmukli galski picopevac, Žak Širak" , "Engleski pederski isprdak, Toni Bler" i ostalih stotinjak knjiga tako egzotičnih naslova. 

-I kako te onda ne mrzi da se proseravaš o tako ozbiljnim stvarima a jedva i da si bukvar pročitao čim mešaš Vuka Karadžića sa Vukom Draškovićem?! 

-Pročitao sam i "Pijanci idu dijagonalno", nema da fali.

-Pa to zato što sam ti ja poklonila.

-Nije zato, da je zbog toga pročitao bih i "Guliverova putovanja".

-Još nisi pročitao?

-Jok. Nema se kad.

-Ne znam ni što sam ti kupovala to, vole jedan!

-Ma pročitaću, nema da fali, da jebe oca.

-Što bi uopšte i čitao bre, šta te boli uvo, vidiš da možeš da sereš o svemu i svačemu i bez da čitaš, bitno je da ti imaš svoje mišljenje, to što je ono zasnovano na osnovu toga što si ti tako rešio, eto došlo ti tako da shvataš određene stvari, bez ikakvog znanja o tome šta pričaš, to nema veze. Bitno je da ti nešto kažeš, opsuješ, nabiješ na kurac, opleteš po majci, začiniš malo nekom kletvom i to je to, eto ti stručnog mišljenja. U suštini, ista fora kao i ti kritičari koje pljuješ. Boli tebe uvo, i na sve ovo što ja pričam ti uzmeš i češeš svoju guzicu, baš te briga. To ti je pravi argument.

-Kakav bre argument, svrbi me bre levi guz.

-Jašta, slobodno se ti dranjaj, ne smeta to meni uopšte.

-Ja ti lepo rekoh, tuđa ruka svrab ne češe. Da nećeš ti da me počešeš?

-Bože sačuvaj. Ne pada mi napamet.

-Pa lepo kažem ja. U se i u svoje kljuse.Nema vajde od kritičara. Sad da je tu neki kritičar on bi mene kritikovao što se ja češem, kao što i ti radiš, a ne bi se zapitao da li ja mogu ovaj svrab da podnesem, kakva je mene muka poterala pa da se češem po dupetu, da li mene to svrbi ili je došlo vreme da se češem i gde me ne svrbi. Ili bi tu krenuo da mi izbacuje savete, te ne češi tako, češi ovako, pa prsti pod ovim uglom trebaju da budu, pa nokti treba dublje i jače da se zabodu u mesu kad se češe, pa treba od gore ka dole da češeš i tako mi drvio i drvio i drvio a ni na kraj pameti mu ne bi palo da uzme on i da počeše, da pokaže konkretno kako ja da češem guzicu, ne bi ni pomislio da trebaju prsti guzici svrbljivoj. Nema danas prave kritike.