Simbol naselja, mesta i planete

Malo je mesta u Evropi kao što je ovo, naizgled obično mesto, kao i svako drugo. Ono se nalazi pored reke, ali reka ne protiče pored njega. Do njega se dolazi putevima i preko jednog mosta. Putevima i ulicama se kreću automobili, zaprežna kola, konji, magarci, traktori, volovi, autobusi, kamioni, goveda, ovnovi i ostale reponje, kao i po koji čo'ek. Kao i u Saragosi. Preko drugog mosta može da se hoda nogama, biciklom, motorom, skejtom, rolerima, zebrom, kamilom i na magaretu ali ne može automobilima, kamionima, traktorima i autobusima. Može da prolazi voz, ali u tom vozu ne može da bude putnika. Putnici su u šinobusu. Do njega se može doći avionom, ali avion nema gde da sleti. Hidroavion već ima mogućnost sletanja na reku, ali pod uslovom da ne poplaši alasima ribu, ne pokida mreže i ne ošteti drvene čamce.

U njemu ima fabrika, prodavnica, hotela, restorana i hipermarketa ali nekoga to ni ič ne zanima jer iz tih fabrika ne dobija kintu pa ne može da je troši po hotelima, restoranima hipermarketima, jer je nema. Verovatno je isti slučaj i u svim ostalim gradovima na kontinentu na kojem se nalazi ovaj grad. A u nekim delovima sveta još je i gora situacija.

Zgrade, kuće, ljudi, trava, beton, ružne fasade na novim zgradama, banke na mestu kafana, polomljeni nasloni na klupama po parkovima, razbacane plastične pivske flaše, limenke i fraklići od rakije i vinjaka, kesice od čipsa, iskorišćeni kondomi bačeni kroz prozor stana dobijenog za vreme vladara sa najvišim činom armije koji nije završio vojnu školu, a otkupljenog za dž u vreme kojim je rukovodio čovek čija je žena volela cveće kao ukras svoje persone, koji, užegli, leže na trotoaru ispred zgrade ili se čvare na suncu dok vise obešeni o nečiju logu koja krasi terasu na kojoj se suše gaće i čarape kupljene u buticima i na pijačnim tezgama prodavaca čiji su najveći naprijatelji bili vrapci, muve, komarci i pacovi , klinci koji nikog ne jebu ni dva posto, stariji koji nisu zaslužili da budu jebani ni za suvu šljivu... sve je isto kao u Briselu. Izduvni gasovi se udišu isto kao i u Londonu, redovi pred šalterima isto kao i u Bolonji, radodajke su se poudavale kao i u Parizu, one fine su se pustile u promet kao i u Roterdamu, pare se zarađuju kao i u Irkucku, vesti se gledaju kao i u Kišinjevu.Jedino što je broj samoubistava uz pomoć železnice manji nego u ostalim mestima, naizgled istim kao i ovo mesto. Možda zato što se ovde železnica svodi na jedan šinobus koji prokaska par puta u toku dana sa čestim zakašnjenjima pa one koji bi se samoubili bacanjem pod njega ta neizvestnost i isčekivanje njegovog prolaska neprilagođenom brzinom po samoubice koja iznosi nekih dvadeset kilometara na sat, obično odvraća od tog nauma.

Po kvartovima gluvari besposlena rulja, isto kao i u Liverpulu.Pije se, puše se razna sranja, guta se i šmrče, pravi buka, svađa se sa komšijama, peva se, urla se, galami se. Izbijaju tuče. Kradu se kasetofoni iz automobila, šoferšajbne i radkapne. Mladići i devojke se međusobno nose u hitnu pomoć na ispiranja. Vole se lake žene. Česte su posete policije koja rasteruje rulju. Deca se od malih nogu obeznanjuju od alkohola i često se mogu videti klinke iz osnovne škole kako kontuzovane leže, izvrnute na klupama, povraćaju po asfaltu dok ih drugarice polivaju vodom, pokušavajući da ih otrezne i plaču, zabrinute za njihovu sudbu. Sutradan radnici gradske čistoće, uglavnom pripanici nacionalne zajednice čiji je simbol točak, koja ima svoje uporište nadomak centra ovog mesta, čiste asfalt koji je nagrizla želudačna kiseilna i alkohol koji je mlado čeljade izbacilo iz sebe prethodne noći. Sve je isto kao i u Berlinu.

Fabrike su prazne a kladionice pune. Identično kao što je u Madridu. Devojke se jebu sa bivšim momcima dok žene varaju svoje muževe sa njihovim kolegama i prijateljima kao i u Stokholmu., Muževi uživaju u konobaricama po birtijama sa čučavcem i staničnim kurvama jer retko rade istu smenu kao njihove supruge pa se kući stalno mimoilaze.

Mobilni telefoni se koriste punim kapacitetima kao i u Podgorici. Klinke se voze sa matorcima u skupim automobilima dok klinci gledaju Space Platinum i štekaju pare od užine da bi imali za par piva kad izađu subotom u grad. Kao u Kijevu. Mnogi njihovi vršnjaci pucaju kao u Groznom i bodu noževima kao u Istanbulu.

Ali samo ovaj grad ima G-a. G je osoba od krvi i mesa, hoda, jede, pije,priča,masturbira, zajebava narod, peva... I to veoma voli da peva. Uglavnom narodnjake. Mnogo voli da peva. I ljudi vole da ga slušaju, do određene granice. Kad se ta granica pređe i kad ljudi više ne mogu da ga slušaju kako pokušava da izvlači trilere na fazon pevača koji kaže da nije pripadnik nacionalne zajednice koja za simbol ima točak a poreklom je iz njihove naseobine nadomak centra ovoga mesta, , G tek tada počne da peva kao sumanut.

Za G-a bi se pre moglo reći da je pojava. Nekad dobra, nekad loša pojava. Nekad prijatna a nekad neprijatna, nekad zanimljiva a nekada krajnje nezanimljiva i retko dosadna. Nekad mu platite pivo i date cigaru a nekad bi ga šutnuli u dupe. Nekada G-ovo postavljanje pitanja: „Napred srce, ne ide?“ može da vas nasmeje. Ali kada ga sretnete sto puta u toku jednog dana i kada vam sto puta postavi to pitanje, onda bi ga rado prebili.

Šta znači to „napred srce“, to ne zna niko. Kada neko pita G-a da mu objasni o čemu se tu radi, koji je smisao tog pitanja, obično će dobiti odgovor kako to ništa ne znači, kako je to čista glupost, kako to ne treba raditi i bratski će ga G savetovati da to pitanje, koje često može da bude ničim izazvana izjava, konstatacija, savet, ili pozdrav, nikada ne koristi jer zbog toga nikada neće naći devojku niti će imati neka prijatna seksualna iskustva sa osobom suprotnog pola. I optužuje penzionisano vojno lice sa činom majora da mu je usadilo tu glupost, koje ne može da se otrese, u glavu, zbog čega je non stop, svima, uvek i na svakom mestu, ponavlja. Zbog toga mnogima dođe da ga prebiju k’o Mislirac onoga što očitava struju. Ali se, uglavnom, suzdržavaju. Nakon tog predavanja i savetovanja o najstrožijem izbegavanju izgovaranja te rečenice koja ništa ne znači, neće proći ni pola minuta a G će pitati opet: „Napred srce, ne ide, a?“, a potom i sam dati odgovor: „ Nikako, kakvi to, mani se! Lepo meni moja majka kaže, budi, sine, normalan, lepo se ponašaj, ne dobacuj ljudima, budu pametan...“.

Kao i svaka pojava, G se ne može se predvideti. Nikad se ne zna šta će da uradi,
kaže, vidi, čuje, izgovori, smisli. Kao što priliči pojavama, nikada se ne zna kada će se dogoditi i kada će vas zadesiti. Može u 5h izjutra da iskoči iza borića ispred čoveka i da ga znatiželjno pita: „’De ćeš?“. Može i po noći da vam traži cigaru. Može da vam priđe i pita vas da li znate kada će se on oženiti. Može da vam priđe dok sedite sa ortacima na klupici, da vas pita famozno pitanje: „Napred srce, ne ide, je l’ da?“, i da potom izvadi svoj penis i krene da piša odmah pored klupe na kojoj sedite. Jedna od stvari koje G obožava, pored piva, je pišanje na javnim mestima. Obožava da piša pred svetom. Možete ga učiti, savetovati, pretiti, tući, ništa ne pomaže. On ne odustaje od svog egzibicionizma, da piša napolju i da ga ljudi gledaju dok piša. Da pripada eliti, zvali bi ga konceptualnim umetnikom, majstorom performansa ili tome slično. Ovako ga nazivaju majmunom i kretenom. Ali njega to ne interesuje.

On će u sred leta obući skafander i navući kapuljaču, čiji će učkur stegnuti kao i pertle na patikama – dok se krv ne zaustavi u venama, samo zato što pada letnja kiša.Plaši se da ne nazebe. Zimi ume biti oskudno odeven kad ga napolju prevari zubato sunce. Zahvaljujući služenju vojnog roka, ume da obuče uniformu i na glavi nakrivi beretku na kojoj se sija dvoglavi orao. Šorc, farmerice, pantalone uvek su mu podignute do grudi a kaiš stegnut toliko da preti da će da prepolovi njegovo mršavo telo u kojem često ima višak promila alkohola. Ali G nema vozačku dozvolu i ne vozi auto. Mada je imao i tih iskustava kada su mu komšije iz kraja dale auto pa umalo da se zakuca u banderu, prevrne na travnjaku i pogazi ljude koji su tu sumanutu vožnju posmatrali, kidajući se od smeha. Stvarno je moglo da ispadne ono „ko se zadnji smeje, najslađe se smeje“. Papuče obuva na čarape a patike na bosu nogu. Fudbal ne prati, ali je nosio dres Pjanovića i Saše Iliša. Pošto mu je ipak Crvena Zvezda bliža srcu, dok je nosio dres Saše Ilića, glavu mu je krasio zvezdin kačket. Pored tih sportskih i militarističkih varijanti, DG ume da bude strašno elegantan. Odelo, sa sve kravatom, stoji mu bolje nego predsedniku, a pivska flaša mu daje poseban šmek. Pun pogodak je bila frizura u stilu Travis Bickle, koju je imao na glavi dok je bio u fazi nošenja odela. Njemu nisu potrebni ni Ašok Murti ni Darko Kostić ni Miki Panjković jer G nije papak i ima svoj lični i autentični fazon, jedinstven stil i neponovljivu originalost za koju bi Seka Aleksić i Jelena Karleuša život dale, kao i ostale srpske zvezde.

Nije mu strano da sedne pored dečka i devojke koji u to vreme razmenjuju nežnosti na klupici u kvartu, porazgovara sa momkom a zatim saopšti njegovoj devojci kako bi joj grizao guzove i liz’o guzicu. Da to neko drugi uradi, obično bi krv pala. Ovako padne smejanje grohotom. Svoju sklonost ka ženama uvek će iskazati kada one prolaze pored njega, obično u vidu naglas iskazanih seksualnih želja, poza u kojima bi ih jeb’o, epiteta koje poseduju, poput dobrog dupeta i lepih sisa, ili će, pak, tu sklonost ispoljiti ispuštanjem nekih neartikulisanih zvukova, na foru zavijanja, arlaukanja, dahtanja, uzdisanja, siktanja. Nebitno kog su uzrasta, mlađe devojke, starije devojke, milfare i ostale.I pored toga, on je u suštini veoma stidljiv, ma koliko to neverovatno zvučalo. Priča se da su ga vodili kod neke prostitutke, da dođe sebi. Ali ovaj pobegao. Više puta je odbijao takve predloge.

Uvek će naći neka pitanja da postavi, čak i osobi koju prvi put u životu vidi. Gde ćeš, šta radiš, šta imaš u torbi, je l’ stvarno nemaš cigara, imaš li devojku, jesi video ovoga, jesi video onoga, kako je u gradu... Uvek ima spremno pitanje. Ili će ti jednostavno prići i saopštiti kako ima neodoljivu želju da popije pivo. Strašno je druželjubiv, ljubopitljiv i radoznao a i voli da jebava narod. Majstor je u tome. Zaustavio je jednom prilikom svoju komšinicu i pitao je kako joj je sin. Ona mu je saopštila da je on tog dana otputovao u Ameriku. Nakon par sati, opet je sreo istu komšinicu i pitao je, mrtav ozbiljan, da li se njen sin vratio iz Amerike. G jeste blesav ali nije lud da ne zna da Amerika nije obližnje selo pa da se za nekoliko sati može otići i vratiti nazad. On jednostavno obožava da zapitkuje i da zajebava ljude na koje naleti.

Iz dosade je jednom svratio u market u blizini njegove zgrade. S vrata je pravo zapucao ka rafu sa noževima, satarama, sekirama i ostalim priborom za klanje. Sav zainteresovan razgledao je sečiva, uzimao u ruke da vidi da li mu pasuju, isprobavao ih, a potom je stigla i milicija koju je pozvala preplašena radnica. G samo voli da se šali. Nije nasilan, iako i te kako ume da uvredi čoveka i da odbrusi, da ga spusti, ili, što bi se rekl’o da mu ga šukne, ali onako, bezobrazno, podlo i drsko, za razliku od njegove sestre ume isto to, a koja, pored toga, redovno bije svog muža, najmlađeg posetioca psihijatrijskog odeljenja gradske bolnice, kako on voli sa ponosom to da istakne. Nije joj ni najmanji problem da se pobije i sa drugim ljudima. Bilo je i slučajeva kada je svom mužu razbijala i flašu o glavu, misleći da balavi na radnicu u prodavnici ispred koje su pili pivo. Skroz opravdano, pošto je on zaista i balavio na nju. Po tom pitanju, ona je izrazito konzervativna, mada je po pitanju svojih seksualnih sloboda veoma liberalna, još od malih nogu. I pored svega, njen sadašnji muž prema njoj oseća neizmernu ljubav i potrebu. Čak i kada ga izbace iz stana, on je u stanju da džedži ispred vrata i grebe k’o mače, dok ga ne puste unutra. Obično ga puste kad donese pivo, ali kada se pivo popije, opet ga ukućani izbace napolje. A često je i batine dobijao od svoje tazbine. Međutim, on ni tada ne odustaje. Zbog ljubavi, on je u stanju da se smesti u podrum i tamo obitava. Sve za ljubav.

G ga nešto ne gotivi, pa često ume da zarati sa njim. Čak tvrdi i da je učestvovao u nekim od njegovih mnogobrojnih prebijanja. A tražio je i dobrovoljce po kraju koji bi mu prebili zeta, a on bi im se već nekako revanširao. Nakon smrti G-ovog oca, situacija baš i ne ide G-u u korist, što se tiče zeta. Jači je od njega. Uz to, G nije neki fajter kao što je bio njegov ćale, čuven u kraju po tome što je jednom prilikom izneo na terasu zapaljen televizor i zafrljačio ga na beton ispred zgrade, gde su deca pikala fudbalicu.

G veoma voli svog sestrića, koji je sin njegove sestre, ali nije sin njegovog zeta. Često se može videti kako da prati od škole do kuće. Kada G šeta komšijskog staforda, da svom sestriću, Malom Detetu, da ga uzjaše pa je ovaj sav srećan, kao pravi kauboj. Međutim, između ujke i sestriće ume da dođe nekada do sukoba mišljenja. Tako su sukobili mišljenja kad je Malo Dete optužilo G-a pred komšijama, da mu je ukrao trista dinara. G ga je tada pitao: „Na konto čega ti pričaš da sam ti ja ukrao trista dinara?“. Malo Dete nije znao da mu odgovori. G- ov zet kaže da to dete treba oduzeti od te porodice jer samo kompletni ludaci mogu da daju detetu tom uzrasta čekić da se igra njime.

Iste pojave mogu da se manifestuju na više lokacija. G uglavnom na jednoj lokaciji, u svom kraju gde prebiva i, eventualno, oko tog kraja, ali nikada previše udaljen od svoje matice. Zbog toga je G simbol tog naselja, nešto poput egipatskih piramida, Ajfelovog tornja, Kipa slobode, Kremlja, Semiramidinih visećih vrtova ... On je simbol slobode jer je malo ljudi koji bez ikakvog obaziranja na okolinu rade stvari koje vole i žele. On je, i pored toga što ume da bude dosadan kao buva i nepoželjan kao proliv na sastanku sa devojkom, pojava bez koje se život u naselju ne bi dao zamisliti.

Nemoguće je da postoje dve iste osobe na ovom svetu, tako je nemoguće da postoje i u ovom mestu, gde ljudi prde kao i u Rejkjaviku, jer se ono ni po čemu ne razlikuje od sveta. Zbog toga što ni jedna druga lokacija, deo, kvart, oblast, budžak ovog mesta nema osobu sličnu G-u, jedinstvenu i neponovljivu, koja se rađa jednom u čitavom postojanju planete po kojoj hodaju čak i persone koje ne vole Kim Džong Ila, koja se pojavljuje ređe od Zagora Te Neja u parku pored kojeg postoji trafika koja radi celu noć i prodaje zidarsko pivo, on nije samo legenda svog kraja gde su nekada trčali konji i bokseri, već čitave teritorije mesta o kojem je reč. Zato bi G trebao da ima svoju bistu, kao što je u Žitištu ima bokser koji je jurio kokoš i tako postao šampion.