Pijanci idu dijagonalno

Pijanci idu dijagonalno. Ti o tome verovatno malo znaš, ali, veruj mi, bolje je da nikada ne osetiš takav hod. U svetu je najzad alkoholizam izjednačen sa ostalim bolestima i postoji bezbroj bolnica u gotovo svim državama sveta koje se isključivo bave tim problemom. Alkoholizam je socijalni problem broj jedan. Alkoholičari su najkompaktnija organizacija i na svim putevima sveta jedni druge dočekuju raširenih ruku. Oplovio sam osamnaest mora i imao prilike da vidim alkoholičare svih boja.Bili su kao porodica, kao rođaci. Među njima je i meni bilo sve blisko. To postepeno samoubistvo prihvatili su bez ikakvog komentara. Moja namera nije da problemu alkoholizma prilazim sa naučne strane, niti moje ispovesti bilo kako sudeluju u borbi protiv alkoholizma. Uglavnom, skoro sve je napisano u prvom licu. To nisu samo moje ispovesti. Ima mnogo stranica koje su razgovori sa izgubljenim ljudima iza žutog zida.

Svake noći u svetu, svakog sata, neke ruke podižu čašu, neke ruke razbijaju stolove. Svake noći kola za spasavanje zapomažu sirenama i nose kroz Bolonju, Rim, Palermo, Insbruk, Cirih, Moskvu, Bruklin, Marsej, kroz Bukurešt, kroz Madrid, Kazablanku, Sao Paolo, Beograd, Pariz, Beč, Helsikfors, svake noći onesvešćene pijance, ljude koji su beznadežno otplovili u najluđi okean.

Svake noći eksplodiraju flaše šampanjca.

Svake noći miševi dolaze u posetu.

Svake noći pauci i bube gmižu po nogama isluženih mornara, umetnika, radnika, po nogama svih profesija, jer alkohol ne bira profesije. Alkohol preskače sve zidove. Otvara sve prozore. Alkohol se uvlači u ključaonice. Putuje najelegantnijim vozovima i svim vrstama brodova. Alkohol je najpovlašćeniji zločinac. On nikada neće biti obešen. Nikada neće sesti na električnu stolicu. On se smeje na plantažama. Kikoće se na šanku kao petao. Alkohol ima ruke koje miluju. Ruke, koje dave. Alkohol leži u krevetu, baca se sa mosta. On i u utrobama prekookeanskih brodova zavija, ili trči po lukama, ili se penje uz mračna, zaljuljana stepeništa. On lomi zalutale žene kao da su od porcelana. Ubija zaboravljenu decu po sobama. Ima zastavu pocepanih košulja. Alkohol prilazi kao stari iskreni prijatelj. Alkohol kome se poveravamo. Alkohol kome ostajemo verni. Alkohol, koji nas laže crvenim, plavim, crnim i žutim lažima.

...ALKOHOL... Ja ga poznajem. Upoznao sam ga kad su na granama Beograda, koji su bombardovali saveznici, 1944, s proleća, visila deca, po krovovima nekadašnje Krunske ulice ležale raskomadane bolničarke, majke, lekari, tehničko osoblje. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj. Družeći se sa njim, gazio sam po leđima leševa, a kad bi me u svitanje ostavljao, bojao sam se skriven u mraku i pepelu ruševina.

Posle sve dalje Dunavom, šlepovima na kojima sam gubio mišice. Uranjao sam i u mutnu Tisu da slušam suluda zvona Molske i Adske crkve. Na tornjevima je bio alkohol.

U banatskim krčmama znojavih prozora, igrao je na stolu i bacao flaše kao ekvilibista u areni. Zvao je i tepao, i vrteo se u mutnim dubinama očiju. On me je odveo na kliniku. Posle klinike zviždao mi m

azurke pod prozorima. Bilo je proleće i opet sve plavo, ali tamo gde je prezimao cirkus i gde se u daščari crvotočnoj prodavala najgora rakija, mi smo se zagrlili tako prisno i tako čvrsto.

Pijanci idu dijagonalno.

Oni se kaju na belim krevetima nervnih klinika. Ubeđeni kao su se zauvek rastali od alkohola, napuštaju kuće žutog zida, rešetaka i bunila. Samo, on je svuda, iza svakog ugla, a tebi kad budeš čitao ovu knjigu, on će reći šta sve može. On je svuda. Odavde do Aljaske. Krstari svim vozovima, svim brodovima, seljačkim kolima.

On putuje elegantno.

On skita u pocepanim cipelama duž pokislih drumova.

On je opasnost broj jedan!

On je bolest, koju ne može da izleči sanatorijum, već svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta!

Slobodan Marković